Deprecated: iconv_set_encoding(): Use of iconv.internal_encoding is deprecated in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/string/string.php on line 28

Deprecated: iconv_set_encoding(): Use of iconv.input_encoding is deprecated in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/string/string.php on line 29

Deprecated: iconv_set_encoding(): Use of iconv.output_encoding is deprecated in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/string/string.php on line 30

Deprecated: preg_replace(): The /e modifier is deprecated, use preg_replace_callback instead in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/filter/input.php on line 652
Deca i mladi

Deca i mladi

Nada i Barbara

Na tribini u Apatinu, pričale su i dve devojke, učenice IIIc razreda Gimnazije „Nikola Tesla“.

Izlaganje Nede Dražić

Sve je počelo ovako: prvi dan škole, ulazi razredni i govori nam da imamo novu učenicu, da budemo dobri i u tom trenutku otvaraju se vrata i ulazi mala plava devojka, pardon- uvoze je. Ona vidno uplašena, a mi vidno zbunjeni.

Od tada kreće druga priča.

Bili smo krajnje zbunjeni, nismo znali kako da se ponašamo, gde će ona da sedi, sa kim će da sedi, šta da joj kažemo, da li je ona ista kao i mi, da li ima isto razmišljenje kao i mi, da li je muče isti adolescentski problemi kao i nas?

Polako smo dobijali odgovor na sva naša pitanja. Sela je iza mene u drugu klupu, tj treću jer smo prvu i drugu spojili da bi bilo više mesta za nju. Kao i uvek Mariana i ja, veoma brbljive, nismo sačekale odmor, već smo odmah počele pričati sa njom. Saznale smo svašta: da dolazi iz Bora, da ovde ima rodbinu, da je ’91 godište, da živi u Nikola Tesle i da se zove Barbara. Ali još uvek nismo smele pitati ONO pitanje, zašto osoba svoje najlepše doba provodi u kolicima. Iako je bila uplašena, taj dan je polako i strpljivo odgovarala na sva naša pitanja, ponekad i dvadeset puta. Kako je vreme polako prolazilo, Barbara je postala deo nas, postala je deo 3-c. Mučili su je isti problemi kao i nas, malo istorija, malo Drenka, malo fizika, malo Vesna. Nemoj te ovo nikom da kažete, alo jednom smo pobegli sa matematike, da li Vi znate koliko rupa ima oko gimnazije?! Ali i ta misija je uspešno obavljena. Barbara ili od milja Barbarica je postala naš drug. Sad se otimamo ko će da vozi Barbaru na druge časove, po prvom spratu, znate ponekad idemo i na treći ( ili drugi). Zoki, naš snagator, nosi Barbaru u naručju, a ostali nose kolica i navijaju. Iako smo uvek u jednoj učionici, našli smo novu vrstu zabave, dobili smo svoju dnevnu sobu i u školi-našu učionicu. Ponekad igramo i tenis, s’vremena zaigramo i uno, u čemu je Barbarica, moram priznati, veoma dobra, ali šššššš.. ni ovo ne smete nikome da kažete. Da me sada neko pita, da li bih volela da taj prvi dan nisu uvezli našu Barbaricu, nego da je ušetala neka druga plavokosa devojka, moj odgovor bi definitivno bio NE.

Želim da poručim drugim ljudima, da onaj strah koji osetite prvog dana, nije ništa naspram onoga zadovoljstva koje osetite kada upoznate tu osobu.

Izlaganje Barbare Bogdanović

Puno toga je prošlo. Selidba jedna, druga. Menjala sam škole, drštvo, okolino i na kraju nekako dospela ovde. Gde sam sada. U leto 2010. godine, odlučili smo da se doselimo u Apatin, kada je sve počelo. Mislila sam s jedne strane biće lakše, zbog uslova i zdravstvene situacije, a onda s druge strane teže što ne poznam skoro nikoga u ovom malom gradiću.

Poteškoće su se nazirale na samom početku. Prvo oko odluke u koju školu da se prebacim, jer nažalost moj smer u ovom delu Srbije nije postojao. Posle dugog razmišljanja, odluka je bila škola u Somboru, društveni smer. Nažalost, nisam mogla tu da se upišem iz krajnje besmislenih razloga. Direktor gimnazije iz Apatina velikodušno je prihvatio moju želju i zahvaljujući pojedinim osobama iz Sombora, prvog septembra 2010 godine dospela sam u odeljenje 3-c.

Ušla sam u dvorište, videla uređen park, zgradu škole kao i svaku drugu, a napolju nikog nije bilo. Put do ulaznih vrata bio mi je beskrajno dug, trema me je obuzimala. Na samom ulazu dočekali su me direktor, pedagog i razredni starešina. Ni sama ne zanjući ko je od njih šta, ja sam kratko odgovarala i želela što pre da uđem. Bili su tako prijatni, razmišljala sam, a onda me je tata uvezao u učionicu, istina, ne tako veliku, ali odisala je nekom toplinom. Svi su me pomalo zbunjeno gledali, kao i ja njh. Razredni je govorio da sam dospela u najbolji razred, i to ne kaže zato što je njegov. Ubrzo sam se uparkirala u treću klupu, srednji red. Popunjavali smo neke obrasce, a ni ime svoje nisam znala lepo da napišem. Pitanja su „letela“ na sve strane, Neda i Mariana, devojke koje sede klupu ispred mene, svakog iz razreda opisale su mi i upoznale me. Pored toga što su morali prihvatiti mene ovakvu kakva jesam, morali su se prilagođavati i okolnostima koje sa mnom dolaze. Moram priznati, u početku neko vreme vrlo usamljena i među svima njima, danas sam vrlo zadovoljna i srećna što me takvi ljudi kao oni okružuju. Ne, njih nije stid da me voze do druge učionice, niti do grada kada nemamo časove ili kada pobegnemo ( ali pssssst...). Nadam se, ali i nekako verujem da su shvatili da nema razlike što sam ja korisnica kolica. I mene muče mnogi problemi kao i njih. Ni ja ne volim ni matematiku, ni ustajanje rano. Volim poneki bambus i žurke sa društvom do ranih jutarnjh sati. Ljubavni problemi, garderoba, šminka... Sve je to i u mom životu prisutno, ali zahvaljujući onima koji su me prihvatili na sasvim prirodan način.

 Kada je reč o profesorima vrlo sam srećna što se prema meni ophode kao i prema svakom drugom učeniku i bez privilegija ili predrasuda, nema olakšavajućih ili otežavajućih okolnosti, ali svakako da imaju razumevanja za promenu učionica, ali i to je rešeno, zahvaljujući mom drugu koji me odnese kada je potrebno i na sprat i svi delujemo kao jedna ekipa, složna u svakom trenutku. Mi smo sad mala, velika porodica. Verujem i nadam se da ću ponovo hodati, a da se moj odnos sa društvom ni tada neće promeniti.

Песма за пријатеља


Песма за пријатеља

Савез за церебралну и дечију парализу Србије расписао је, у току 2007.године, конкурс под називом “МОЈ ПРИЈАТЕЉ ИНВАЛИД”.
Поводом овог конкурса у Савез је стигао велики број радова, литерарних и ликовних. У конкуренцији литерарних радова Савез за церебралну и дечију парализу Србије је награду за освојено 1.место доделио Дамљану Пјевићу, ученику VII-2 разреда, Основне школе “Стари град” у Ужицу. Ученик је присуствовао приредби поводом доделе награда 11.03.2008. у ОШ ” Надежда Петровић ” на Новом Београду. Том приликом чланови Савеза изразили су дивљење његовом таленту и захвалност што је узео учешће у конкурсу и на најлепши могући начин исказао подршку члановима Савеза и послао поруку да смо сви рођени једнаки. Ово је његов награђени рад.

МОЈ ДРУГ ИНВАЛИД

Ја имам друга, а он нема вид
Људи кажу да је инвалид!

Каква ружна реч за предивног дечака,
Чија је свака реч разумна и јака!

Мисли су му ведре и пуне топлине
Као јарко Сунце са неба кад сине!

Његов осмех злата вреди,
Он живи и на живот се не једи!

Осећа љубав, правду и доброту,
Он живи живот и у њему види лепоту!

Мој друг нема вид,
Мој друг је инвалид,
Али има богатство у души,
И пред собом све препреке руши!!!


Дамљан Пјевић

Joomla templates by a4joomla