Deprecated: iconv_set_encoding(): Use of iconv.internal_encoding is deprecated in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/string/string.php on line 28

Deprecated: iconv_set_encoding(): Use of iconv.input_encoding is deprecated in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/string/string.php on line 29

Deprecated: iconv_set_encoding(): Use of iconv.output_encoding is deprecated in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/string/string.php on line 30

Deprecated: preg_replace(): The /e modifier is deprecated, use preg_replace_callback instead in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/filter/input.php on line 652
Tema 3 - Dostupnost, pristupačnost

PRISTUPAČNOST

 

Ljudska prava i prepreke u njihovom ostvarivanju

Pristupačnost

Zašto pristupačnost

Dizajn za sve

Kome univerzalni dizajn donosu dobit?

Šta konkretno znači univerzalni dizajn?

Ko sve treba da učestvuje u uređenju okruženja po principima univerzalnog dizajna?

Stokholm - najpristupačniji grad Evrope

Pristupačnost u Srbiji

Literatura

SADRŽAJ DISKUSIJE NA FORUMU

 

 

 

PRISTUPAČNOST

Ljudska prava i prepreke u njihovom ostvarivanju

Univerzalna ljudska prava definisana su Univerzalnom deklaracijom o pravima čoveka, kao i mnogim drugim međunarodnim dokumentima i dokumentima pojedinih država. Ona pripadaju svima, zasnivaju se na univerzalnim ljudskim potrebama i predstavljaju instrument očuvanja dostojanstva svakog ljudskog bića. Mogli bismo reći da na kontinuumu koji predstavlja različite stepene ostvarivanja ljudskih prava postoje dve krajnosti. Jedna krajnost (ona nepovoljna) je socijalna isključenost, a druga krajnost (ona poželjna) je inkluzivno društvo. Socijalna isključenost je posledica takve organizacije društva u kojoj pojedinci ili pojedine kategorije ljudi nemaju mogućnost ostvarivanja većeg broja ljudskih prava koja ostali pripadnici zajednice koriste. Takvo stanje je, naravno, krajnje nepovoljno za samog pojedinca, ali neprihvatljivo i za svako društvo koje teži napretku. Suprotnost u ovom smislu, i željeno stanje, predstavlja inkluzivno društvo, koje uključuje sve svoje pripadnike i koje nastoji da svima, bez obzira na sve različitosti, omogući ostvarivanje ljudskih prava i tako obezbedi mogućnost za razvoj i očuvanje ljudskog dostojanstva.

Ako imamo u vidu to da populaciju svakog društva čine ljudi koji se međusobno razlikuju po uzrastu, polu, nacionalnoj, kulturnoj i verskoj pripadnosti, socijalnom poreklu i statusu, po ličnim karakteristikama (fizičkim, mentalnim), postaje nam jasno da pred različitim ljudima stoje različite prepreke u ostvarivanju osnovnih ljudskih prava, kao npr:

  • Neinformisanost o pravima koja im pripadaju i o mehanizmima za njihovo ostvarivanje;
  • Prepreke u fizičkom okruženju koje onemogućavaju ili otežavaju kretanje i snalaženje u prostoru;
  • Prepreke u sporazumevanju koje previđaju različite jezike ili načine sporazumevanja među ljudima;
  • Socijalne prepreke – socijalna distanca i predrasude prema pojedinim kategorijama ljudi, koje pokreću diskriminatorsko ponašanje;
  • Administrativne pepreke – neosetljivost institucija nadležnih za ostvarivanje ljudskih prava na različitost među ljudima.

Neke od ovih prepreka se mogu ukloniti aktivnošću same osobe pred kojom stoji određena prepreka (npr. neinformisanost), neke se mogu ukloniti promenom ponašanja ljudi u okruženju (socijalna distanca, predrasude, diskriminacija, administrativne prepreke), ali fizičke prepreke u okruženju se mogu ukloniti samo planskim, pažljivo osmišljenim delovanjem svih onih koji grade to okruženje, a da bi se to postiglo neophodno je uspostaviti standarde koje izgrađeno okruženje treba da ispuni da bi zadovoljilo potrebe onih osoba koje nailaze na fizičke prepreke u okruženju. Jasno je da ove prepreke ne ometaju u jednakoj meri sve ljude, odnosno da su u najvećoj meri uskraćene osobe koje se otežano kreću i osobe koje imaju probleme sa percepcijom. Stoga ćemo se u ovom tekstu najviše baviti uređenjem okruženja koje svima omogućava pristup.

Pristupačnost

Osobama sa invaliditetom pripadaju sva ljudska prava kao i drugim ljudskim bićima. Pored Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, postoje i brojne međunarodne deklaracije i konvencije koje se posebno odnose na prava osoba sa invaliditetom. Ravnopravnost osoba sa invaliditetom garantovana je i pravnim aktima Republike Srbije - Ustavom Republike Srbije i Zakonom o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom.

U prošlosti fizičko okruženje, javni prevoz, sistemi informacija i komunikacija, po pravilu, nisu bili dostupni osobama sa invaliditetom. U savremenom društvu jača potreba da svi novi objekti, infrastruktura, sistemi, usluge i tehnologije budu dostupni svima, kao i da se postojeći objekti adaptiraju i učine dostupnim. Ovo proističe iz člana 4 Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, čiji je smisao vezan za garantovanje pune ravnopravnosti za sve i za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju osobama sa invaliditetom. U vezi s tim važno je obezbediti pristupačnost fizičkog okruženja, javnog prevoza, usluga namenjenih javnosti, informacija i komunikacija, što predstavlja preduslov samostalnog života i pune uključenosti osoba sa invaliditetom u sve oblasti društvenog života. (Pravni akti koji u Srbiji regulišu ova pitanja su: Zakon o izgradnji i planiranju, Zakon o javnom informisanju, Pravilnik o uslovima projektovanja i planiranja u vezi sa nesmetanim kretanjem dece, starih, invalidnih i hendikepiranih lica.)

Zašto pristupačnost?

  • Izgrađeno okruženje trebalo bi da uzme u obzir raznolikost stanovništva i potrebu svih nas da budemo samostalni. Zato izgrađeno okruženje u svim svojim elementima treba da bude tako osmišljeno da svakome omogući pristup različitim sadržajima (kultura, komunikacija, usluge, privreda itd.). Dakle, pristupačno okruženje treba da:
  • uvažava raznolikost korisnika (niko ne treba da se oseća marginalizovanim i svi treba da budu u mogućnostu da dođu do njega);
  • bude bezbedno po sve korisnike (bez klizavih podova, izbočenih delova, dimenzije adekvatne, itd.)
  • bude zdravo (ne treba da predstavlja opasnost po zdravlje, niti da izaziva probleme ljudima koji boluju od određenih bolesti, npr. alergije; štaviše, trebalo bi da podstiče zdravo korišćenje prostora i proizvoda);
  • bude funkcionalno (projektovano tako da služi svrsi za koju je namenjeno bez problema i teškoća, npr. bilo bi apsurdno projektovati zdravstveni centar u kom širina hodnika ne bi mogla da omogući nesmetano mimoilaženje dva nosila);
  • omogućava lako snalaženje i razumljivost, tako da svi korisnici mogu da se bez teškoće orijentišu, a da bi se to postiglo treba voditi računa o sledećem: jasna informacija (korišćenje oznaka univerzalnih za više zemalja, izbegavanje reči i skraćenica karakterističnih za lokalni kontekst i koje mogu da dovedu do zabune),raspored u prostoru treba da bude koherentan i funkcionalan kako bi se izbegla dezorjentisanost korisnika;
  • bude lepo na oko (odabrano rešenje treba da bude estetski prijatno jer će tako biti lakše prihvaćeno od korisnika).

Dizajn za sve

Dizajn za sve ili univerzalni dizajn, kako se još pominje u literaturi, ima za cilj da omogući svim ljudima jednake mogućnosti da učestvuju u svakom aspektu funkcionisanja društva. Da bi se to postiglo, izgrađeno okruženje - objekti, usluge, kultura i informacije – ukratko sve što dizajniraju i stvaraju ljudi da bi koristilo ljudima – mora da bude pristupačno, pogodno za upotrebu za svakog člana društva, da može da se prilagodi ljudskoj raznolikosti, a pre svega da omogući slobodu nesmetanog kretanja svim licima u bilo kom prostoru (za stanovanje, na ulici, u javnom prevozu, u javnim zgradama).

Poslednjih decenija u razvijenim zemljama sveta i Evrope razvija se pokret „Dizajn za sve“, koji je usmeren na definisanje i dostizanje standarda u uređenju okruženja koje će svim osobama omogućiti pristup. Ovaj pokret zasniva se na socijalnom modelu shvatanja invaliditeta, koji prepoznaje da osoba koja nije u stanju da koristi određenu funkciju, koristi neke druge funkcije da bi se snašla u svakodnevnim životnim situacijama (osoba koja ne vidi koristi dodir i zvuk, osoba koja ne čuje koristi dodir i vid, osoba koja ne hoda koristi kolica za kretanje). Problem nastaje kada okruženje ne pruža mogućnost za korišćenje tih alternativnih funkcija, na primer:

  • Osobi koja ne vidi i koristi nevizuelna sredstva da bi došla do informacija, čitanje je nemoguće kada su knjige dostupne samo u štampanom obliku;
  • Za osobu koja ne vidi, problem je kada su saobraćajni signali dati samo raznobojnim svetlima na semaforu;
  • Za osobu koja ne čuje i funkcioniše pomoću taktilnih i vizuelnih sredstava, problem je kada je požarni alarm podešen tako da daje samo zvučne signale;
  • Za osobu koja ne hoda i koristi kolica za kretanje prepreku predstavljaju stepenice na ulazu u zgradu ili uska vrata.

Proces primene principa univerzalnog dizajna obavezuje da se vodi računa o:

  • Pravima svih ljudi,
  • Novim mogućnostima zapošljavanja,
  • Merama za zaštitu zdravlja i bezbednosti koje su zakonima garantovane svim ljudima,
  • Unapređenju odnosa u društvu,
  • Sveukupnoj društvenoj odgovornosti,
  • Uštedama koje se mogu ostvariti inkluzijom u oblasti zapošljavanja,
  • Održivosti i pristupačnosti izgrađenog okruženja,
  • Nalaženju rešenja koje će biti povoljno za sve.

Da bi univerzalni dizajn zaživeo neophodni su neki uslovi:

  1. Zakonodavni okvir koji obuhvata standarde i mehanizme za sprovođenje;
  2. Izrada nacionalnih akcionih planova u oblasti invalidnosti i obezbeđivanje sredstava u budžetu za obezbeđivanje pristupačnosti kako postojećih, tako i novih zgrada;
  3. Obuka u sferi univerzalnog dizajna i standarda pristupačnosti za arhitekte, građevinske stručnjake, inženjere, urbaniste i lokalne vlasti.

Važno je napomenuti da je za implementaciju univerzalnog dizajna potrebno participativno planiranje, odnosno povezivanje, saradnja i dijalog između organizacija osoba sa invaliditetom i organa vlasti i drugih činilaca koji učestvuju u planiranju i projektovanju okruženja. Jasno je da se radi o složenom i dugotrajnom procesu. Jedan od dokumenata koji treba da doprinese potpunijoj implementaciji univerzalnog dizajna u evropskim zemljama je Rezolucija „Univerzalnim dizajnom do punog učešća“, usvojena decembra 2007. godine od strane Komiteta ministara u okviru Saveta Evrope (zahvaljujući dugogodišnjem delovanju i brojnim inicijativama Mreže evropskog koncepta pristupačnosti).

Kome univerzalni dizajn donosi dobit?

Najočiglednije je da osobe sa invaliditetom i starije osobe imaju najviše dobiti u pristupačnom okruženju, ali univerzalni dizajn je namenjen svima i osobe svih uzrasta i sposobnosti mogu ostvariti dobit od pristupačnog okruženja, jer okruženje koje uvažava različitost ljudi (npr. u fizičkom rastu, perceptivnim, motornim i saznajnim sposobnostima) stvara bolje uslove za njihovo funkcionisanje i ostvarivanje želje, potrebe i prava svakog da bude nezavisan i da bira način života.

Treba imati na umu da su u životu svakog pojedinca promene neizbežne. Neke promene se dešavaju sa rastom, razvojem i starenjem, a neke promene nastaju kao posledica nesreće, bolesti ili nekih drugih okolnosti. Uvažavajući sve postojeće različitosti među ljudima, univerzalni dizajn ima za cilj da unapredi kvalitet života svih građana.

Šta konkretno znači univerzalni dizajn?

Izgrađeno okruženje mora da bude dostupno svima, da obezbeđuje mogućnost kretanja i da bude bezbedno. Kada su zgrade u pitanju, trebalo bi da ispune sledeće standarde:

  • Sve zgrade moraju da imaju lak horizontalni i vertikalni pristup svim spratovima i prostorima namenjenim svim ljudima.
  • Glavni ulazi i vrata treba da budu dovoljno široki.
  • Nijedna javna zgrada sa više od jednog sprata ne bi smela da bude bez lifta.
  • Između spratova treba da postoje rampe ili platforme za podizanje i spuštanje; samo stepenice nisu dovoljne.
  • Svi liftovi bi trebalo da budu opremljeni audio i vizuelnim signalima i kontrolom koji su laki i po svom položaju dostupni za korišćenje svima.
  • Sanitarni čvorovi treba da budu dostupni svima, dovoljno prostrani i adekvatno opremljeni da bi svi mogli da ih koriste.
  • Oznake na zgradama moraju biti postavljene tako da ispune svoju funkciju, staklene površine treba da budu obeležene.
  • Osvetljenje javnih prostora treba da omogući čitanje oznaka u svakom trenutku.
  • Svaka javna zgrada za slučaj opasnosti mora da ima alarmni sistem i sredstva za evakuaciju svih koji se mogu naći u svim delovima zgrade i na svim spratovima.
  • Spoljna veza zgrade sa saobraćajnom infrastrukturom treba da sadrži neophodna sredstva, da bude u istom nivou i tako omogući prilaz i onim osobama koje se otežano kreću.

Kada su u pitanju ulice, druge javne površine i saobraćajna signalizacija, takođe je potrebno voditi računa o brojnim elementima:

  • Širina pešačkih staza treba da bude dovoljna da omogući kretanje svima.
  • Na trotoarima treba da postoje linije vodilje za osobe koje ne vide. Ivičnjaci ne treba da budu visoki i strmi da ne bi izazivali povređivanje.
  • Neravnine na pešačkim površinama ne smeju da budu iznad površine više od 5 mm, da ne bi izazivale saplitanje.
  • Prorezi na slivnicima treba da budu dovoljno propustljivi za vodu, ali i takvih dimenzija da ne izazivaju zaglavljivanje štapa, točka od kolica, štikle.
  • Visina znakova ili nadstrešnica na autobuskim stajalištima i sl. treba da budu doivoljno visoko postavljeni da svako može da prođe ispod njih bez saplitanja.
  • Na pešačkim stazama ne smeju da budu postavljene bilo kakve prepreke. Ukoliko ima znakova, oni treba da budu postavljeni po ivici trotoara.
  • Na mestima na kojima je potrebno okretanje, treba predvideti površinu koja je dovoljna da svako može da se okrene.
  • Ivičnjaci na prelazima treba da budu oboreni, a širina oborenog ivičnjaka treba da bude dovoljna za nesmetano kretanje kolica.
  • Na prelazima je potrebna i zvučna i svetlosna saobraćajna signalizacija, a vreme za prelazak preko ulice treba da bude dovoljno i osobama koje se sporo kreću.
  • Treba izbegavati podzemne prelaze.
  • Ukoliko na javnim površinama ima postavljenog uličnog mobilijara (klupe, korpe za otpatke i sl.) treba da budu fiksirani za tlo tako da se njihov položaj, oblik i veličina mogu registrovati pomoću štapa.
  • Potrebno je obezbediti posebna parking mesta za vozila osoba sa invaliditetom (1 mesto na 30 parking mesta).

Sredstva javnog prevoza takođe treba da budu dizajnirana i opremljena tako da uvažavaju sve različitosti i tako omoguće svima da se nesmetano kreću i stižu u različite delove grada ili putuju:

  • Autobusi i druga sredstva u javnom prevozu treba da budu niskopodni, tako da ulaz bude u nivou trotoara, a ako to nije slučaj potrebno je da postoji platforma za podizanje.
  • Ulazna vrata treba da budu dovoljno široka.
  • U samom vozilu je potrebno da postoji platforma koja je dovoljno široka da se smesti i okrene osoba u kolicima.
  • U vozilu za javni prevoz putnici treba da dobijaju informacije na različite načine – vizuelno, glasovno.
  • Držači treba da budu postavljeni tako da su dostupni svima, bez obzira na fizički rast i sposobnosti.
  • Peroni na stanicama treba da budu u nivou ulaza u vozilo.
  • Stanice različitih linija gradskog prevoza i različitih vrsta prevoza treba da budu tako organizovane da obezbeđuju najjednostavniji prevoz do različitih delova grada.
  • Ukoliko su stanice na različitim nivoima, potrebno je da budu opremljene liftovima.

Univerzalni dizajn treba da nađe svoju primenu i u dizajniranju stambenog prostora. Pritom je naročito važno voditi računa o dizajnu onih delova stambenog prostora koje koristi veći broj stanara (ne samo sopstvenog stambenog prostora koji svako uređuje u skladu sa svojim potrebama i željama), kao što su prilazi i ulazi u stambene zgrade, liftovi i sl.

Primenom univerzalnog dizajna na uređenje radnog prostora obezbeđuje se i mogućnost zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Na taj način se i osobama sa invaliditetom omogućava život dostojan čoveka i nezavisnost od tuđe pomoći i socijalnih službi, a ostvaruje se dobit i za društvo. Osim samog uređenja radnog prostora prema principima univerzalnog dizajna, na planu unapređenja dostupnosti zapošljavanja potrebno je preduzimati i druge mere, kao što su:

  • Promocija različitosti među zaposlenima;
  • Preduzimanje akcija usmerenih ka osobama sa invaliditetom (zapošljavanje osoba sa invaliditetom, obezbeđivanje obuka za osobe sa invaliditetom, saradnja sa organizacijama osoba sa invaliditetom);
  • Senzitivizacija čitavog kolektiva u odnosu na osobe sa invaliditetom;
  • Obezbeđivanje redovnih obuka za zaposlene o univerzalnom dizajnu;
  • Preduzimanje posebnih inicijativa koje doprinose podizanju svesti o dobitima od pristupa univerzalnog dizajna;
  • Uređenje radnih mesta tako da ona budu dostupna i zaposlenim osobama sa invaliditetom i klijentima sa invaliditetom;
  • Korišćenje savremene tehnologije u radu osoba sa invaliditetom koje mogu mnogo dobiti zahvaljujući fleksibilnim oblicima i organizaciji rada;
  • Obezbediti zaradu od dostupnih dobara i usluga;
  • Doslednost u sprovođenju ideje dostupnosti u svim fazama rada – od planiranja do implementacije;
  • Uključivanje organizacija osoba sa invaliditetom ili starih u osmišljavanje i implementaciju projekata.

Najzad, veoma važnu oblast ljudskih prava predstavlja pravo na slobodan pristup informacijama. U vezi s tim je važno i da savremena informaciono-komunikaciona sredstva budu konstruisana u skladu sa principima univerzalnog dizajna, ali i da informacije koje se putem njih prenose budu tako predstavljene da budu u najvećoj mogućoj meri dostupne svima. S obzirom da živimo u eri kompjutera koji sve više preuzimaju ulogu svih medija, konstruktori računara sve više pažnje poklanjaju takvom dizajniranju hardvera koji obezbeđuje maksimalnu dostupnost. S druge strane, konstruktori softvera i dizajneri sadržaja koji se prenose i primaju preko računara, takođe sve više pažnje poklanjaju principima univerzalnog dizajna. Zahvaljujući savremenoj računarskoj tehnologiji šire se i mogućnosti obrazovanja na daljinu, a ova mogućnost nije potrebna samo osobama koje se otežano kreću, već i mnogima koji, na primer zbog geografskih uslova, nisu u mogućnosti da se obrazuju na uobičajeni način.

Još jedna primena kompjuterske tehnologije koja olakšava kretanje ljudi je geografski informacioni sistem. Radi se o kompjuterizovanom sistemu za čuvanje, analizu i vizualizaciju prostornih podataka, koji svim ljudima pomažu u snalaženju u prostoru. Ukoliko se u ovaj sistem ugrade i podaci o ne/pristupačnosti objekata u okruženju, onda ovaj sistem postaje odlično sredstvo za navigaciju koje pomaže osobama sa invaliditetom u kretanju.

Svakako, treba naznačiti i da je primena univerzalnog dizajna u obrazovanju od izuzetnog značaja. Da bi se svima obezbedilo jedno od univerzalnih ljudskih prava – pravo na obrazovanje, važno je voditi računa o čitavom mnoštvu raznovrsnih elemenata koji obrazovanje čine dostupnim, kao što su:

  • Obezbeđivanje mreže škola i infrastrukture u njima koje obezbeđuju dostupnost obrazovanja svima;
  • Obezbeđivanje horizontalne i vertikalne pokretljivosti kroz obrazovni sistem;
  • Obezbeđivanje mogućnosti doživotnog obrazovanja;
  • Funkcionalnost obrazovanja, koja se ostvaruje jasnim postavljanjem ciljeva koji se tiču osposobljavanja za samostalni život i rad pojedinca i učešće u životu društvene zajednice;
  • Fleksibilnost nastavnih programa u odnosu na obrazovne potrebe polaznika;
  • Obezbeđivanje raznovrsnog nastavnog materijala, učila i opreme koji omogućavaju prijem informacija na različite načine;
  • Osnaživanje nastavnika za korišćenje raznovrsnih nastavnih metoda i tehnika koje će uključiti sve učenike u proces učenja;
  • Razvijanje svesti nastavnika i drugih aktera obrazovnog procesa o značaju uključivanja svih u obrazovanje, razvijanje tolerancije i prihvatanja različitosti, razvijanje kapaciteta za saradnju i zajednički rad.

Na kraju treba još jednom podvući da se koncept univerzalnog dizajna ne zasniva na ideji da osobi koja ima neki nedostatak treba to kompenzovati nekim pomagalom ili posebnom uslugom, što proističe iz medicinskog modela. Naprotiv, ovaj koncept je zasnovan na socijalnom modelu i uverenju da je okruženje to koje postavlja određene prepreke pred ljude i na taj način ometa njihovo funkcionisanje i učešće u društvenom životu, pa, shodno tome, treba kreirati takvo okruženje u kome neće postojati takve prepreke.

Ko sve treba da ucestvuje u uređenju okruženja po principima univerzalnog dizajna

Da bi univerzalni dizajn zaživeo, potrebno je zajedničko angažovanje velikog broja društvenih činilaca. Pre svega, organi vlasti treba da donesu zakone i propise koji će utvrditi obavezu primene univerzalnog dizajna, a zatim da obezbede mehanizme koji će obezbediti njihovo sprovođenje. U samoj realizaciji, neophodna je saradnja stručnjaka iz oblasti koje se tiče deo fizičkog okruženja koje se gradi ili adaptira, zatim stručnjaka iz oblasti dizajna i projektovanja (građevina ili sredstava), organizacija osoba sa invaliditetom, starih, za brigu o deci, političkih lidera, obrazovnih institucija....

Stokholm – najpristupačniji grad Evrope

Da je primena univerzalnog dizajna realno moguća, potvrđuje primer koji ćemo opisati. U Stokholmu, švedskoj prestonici, se pre nekoliko godina gradska vlast obavezala da će raditi na tome da 2010. godine grad postane najpristupačnija svetska prestonica. Ovaj plan je dobio široku podršku. U gradskom budžetu se već godinama izdvajaju sredstva za Projekat pristupačnosti, a u okviru gradske uprave postoji služba čiji je zadatak da nadgleda sprovođenje politike u oblasti pristupačnosti i uvodi standarde pristupačnosti kada su u pitanju građevinski projekti. Ova služba tesno sarađuje sa organizacijama osoba sa invaliditetom. Gradske vlasti takođe raznim promocijama, takmičenjima i nominacijama podstiču organizacije, preduzeća i javne ustanove da nalaze rešenja za različite oblike pristupačnosti. Na osnovu dosadašnjeg iskustva realizacije Projekta pristupačnosti u Stokholmu, moglo bi se zaključiti da je najveći problem definisanje jasnih i održivih standarda pristupačnosti u različitim oblastima, što nam skreće pažnju na potrebu da koncept univerzalnog dizajna treba shvatiti kao koncept čiji će se sadržaj vremenom menjati i dograđivati.

Pristupačnost u Srbiji

Tek u poslednjih nekoliko godina u našim većim gradovima, uglavnom na području užih gradskih centara, počelo je da se donekle vodi računa o potrebama osoba sa invaliditetom. Do sada su se intervencije uglavnom svodile samo na poboljšanje pristupa pojedinim pešačkim prelazima (oboreni ivičnjaci) i uvođenje zvučnih signala za osobe oštećenog vida na raskrsnicama regulisanim svetlosnom signalizacijom (zvučni signali na semaforima). Jedino beogradska glavna ulica ima liniju vodilju za osobe sa oštećenim vidom.

Uzroci takvog stanja su u niskom nivou svesti i neinformisanosti građana, u neregulisanim propisima i mehanizmima za kontrolu i razvoj u oblasti pristupačnosti, u nedostatku tehničkih standarda za projektovanje, kao i u neznanju i nepostojanju multidisciplinarnog i sistematskog pristupa rešavanju ovih pitanja. Takođe, u Srbiji postoji malo stručnjaka koji se bave ovim pitanjima.

Rezultati istraživanja koje je krajem 2007. i početkom 2008. godine, sproveo tim Centra Živeti uspravno u Novom Sadu, idu u prilog prethodnim tvrdnjama. Istraživanje je sprovedeno s ciljem da se ispita nivo informisanosti i stavovi stručne javnosti u vezi sa pristupačnošću i konceptom univerzalnog dizajna. U istraživanje su bili uključeni: predstavnici medija, donosioci odluka, arhitekti, urbanisti i inženjeri različitih profila, koji rade na kreiranju okruženja.

Rezultati istraživanja pokazuju da postoji pozitivan stav ispitanika prema konceptu pristupačnosti. Međutim, izraženo je njihovo nepoznavanje suštine koncepta, nepoznavanje propisa i neprepoznavanje (ne)pristupačnosti javnih sadržaja. Većina ispitanika smatra da uzroci nepristupačnosti okruženja leže u nezainteresovanosti donosilaca odluka, nepoštovanju zakona, nedostataku znanja i u neuključivanju korisnika u proces odlučivanja. Kao najmanji problem navodi se nedostatak novca, što se, sa druge strane, u javnosti pominje kao glavno opravdanje.

Sve ovo govori da je neophodno raditi na obučavanju stručnjaka i javnosti, uvođenju ove teme u nastavne planove i programe, kao i na pokretanju različiitih pilot projekata, studija slučaja i medijskih kampanja. Potrebno je raditi na sistematičnom unapređenju pristupačnosti našeg okruženja kroz definisanje standarda, unapređenje zakonske regulative, unapređenje saradnje između svih aktera koji učestvuju u izgradnji okruženja i kroz izradu akcionih planova u ovoj oblasti.

 

LITERATURA:

  • The build-for-all, reference manual, Info-Handicap and the “Build-for All” project, Luxembourg, 2006, www.eca.lu
  • Aragal Frances, 2003, Evropski koncept pristupačnosti, Tehnički priručnik, Yutopag, Novi Sad
  • Izveštaj o rezultatima istraživanja „Trenutno stanje pristupačnosti u našoj zemlji - Mogućnosti i perspektive“, materijal sa seminara o pristupačnosti, održanog u Novom Sadu, februar 2008.
  • Čovek i okruženje, Seminar o osnovama univerzalnog dizajna / dizajna za sve u planiranju i izgradnji prostora, oblikovanja proizvoda, informacija i usluga, 2008, www.czuns.org
  • Tuli Uma, 2006, Education for children with special needs, UN Chronicle, No.1. www.un.org/chronicle
  • Rezolucija ResAP (2007) 3 „Univerzalnim dizajnom do punog učešća“, usvojena od strane Komiteta ministara 12. decembra 2007. na 1014. sastanku zamenika ministara, materijal sa seminara o pristupačnosti, održanog u Novom Sadu, februar 2008.
  • Steffan Isabella Tiziana, 2008, Urban planning and accessibility of urban spaces, www.eca.lu

 

TREĆI MINI KURS: DOSTUPNOST

DISKUSIJA UCESNIKA NA FORUMU 

 PRVI ZADATAK:

Na koje sve načine nastavnici u školama, kroz sam nastavni proces,  mogu doprineti unapređenju dostupnosti obrazovanja za svu decu?

ODGOVORI:

Razvijati profesionalnu svest, da je obezbeđivanje uslova da se sva deca školuju deo profesionalne uloge, a ne stvar dobre volje ili lične motivacije.Različitim načinima individualizacije.  Npr.  nivoi zadataka, načini rešavanja, oblici rada, metode rada, angažovane sposobnosti, tempo, dinamika...

Različitim načinima praćenja interesovanja dece i mladih i uključivanja u nastavni proces.

Različitim načinima bogaćenja nastavnih sadržaja onim sadržajima koji su bitni za decu iz marginalizovanih grupa. (Tragam za onim nastavnim jedinicama u kojima se pominju deca i mladi drugih nacionalnosti, pre svega romske, kao i deca i mladi sa invaliditetom. mislim da bi to mogla da bude jako zanimljivo istraživanje - analiza sadržaja)

Uključivanjem u nastavni proces različitih osoba, od roditelja, asistenata, predstavnika marginalizovanih grupa...Prilagodjavanje gradiva mogucnostima ucenika, zadacima na više nivoa, rad u parovima, individualizacija nastave, uvodjenje asistenta u nastavi, upotreba ociglednih nastavnih sredstava, pomoc strucnjaka, literature, iskustava drugih...Individualizacija.

U saradnji sa učenikom, roditeljima i dizajnerima - napraviti pristupačan radni prostor...

Raditi na toleranciji...
U obradi neke teme iskočiti iz obima udžbeničkog sadržaja i uplesti priču o različitosti...Ne treba zaboraviti i na "pristupacne stavove" - ako prevazidjemo prepreke u glavi, prostor, vreme i sredstva je lako organizovati (dobro, ne bas lako ali uz malo truda...).

Upravo sam se vratila sa sastanka Foruma roditelja, gde sam promovisala inkluzivno obrazovanje, sa veoma pozitivnim utiscima. Ima roditelja koji nemaju decu sa smetnjama u razvoju, a koji su veoma zainteresovani da se angazuju i po ovom pitanju. Znaci, polako prevazilazimo prepreke.
I naravno, pricala sam i o nasem sajtu. Mozda ga vec veceras neko od njih poseti.

Pre svega bih htela da pomenem da sama formulacija "Dostupnost nastavnog procesa", stavlja u centar nastavu i kako prići nastavi. Tako se radi i u svim školama uglavnom. U centru treba staviti dete, a škola je mesto gde se uči. Nastavni proces je "aktivnost" koja je izazvana nasim pristupom (obrazovnim i vaspitnim) i detetovim ucescem sa svim mogucim promenama koje cemo izavati tim pristupom.

Ponovo mislim da je najvaznija promena stava kod prosvetnih radnika da nije najvaznije ispuniti predviđeni plan i program, vec kako uistinu svako dete da ostvari svoje potencijale.U većini škola se radi nastavni proces koji nije dostupan  svoj  deci.

U tome je suštinska rauzlika. Nije problem da li treba da se deca obrazuju i da li to treba da bude kroz neki sistematičan, planiran proces - nastavu. Treba, naravno. Problem je kako se to radi i koliko deca mogu da učestvuju u donošenju odluka u tom procesu, oko mnogo čega, pa i sadržaja koji se nude deci. Vrlo često se radi o nedostupnom, i po metodama i po sadržajima, nastavnom procesu.
Ideja pristupačnosti, dostupnosti primenjena u obrazovni sistem, pa i u nastavni proces podrazumeva upravo ono što je suština prakse usmerene na učenika (dete, mlada osoba, odrasla osoba) i procese učenja.

Pored svega recenog, ne treba zanemariti podrsku MIO servisa, koji je produkt procesa  projekta "Inkluzivno obrazovanje od prakse ka politici", zahvaljujuci kojem smo  i mi danas svi u ovom procesu, ovom projektu i nasem sajtu. Kroz rad na terenu, predstavnici Servisa su pokazali i dokazali da je itekako pristutna i moguca dostupnost i pristupacnost, uz, pre svega, timski rad svih ucesnika u inkluzivnoj praksi i radu, čime se kroz prilagodjavanje pristupa, izradu IOPa, podršku i oslanjanje na očuvane potencijale i snage stiže upravo do prilagodljivosti i dostupnosti, tj uključivanju svih u vaspitno obrazovni proces.

Da, to je jako bitno. Servis koji ume stručno da podrži inkluzivni proces. Stvarno je sjajno što takav Servis postoji!

Razvoj inkluzivne dimenzije škole je zapravo jedan kontinuirani proces promena u pravcu jačanja i podsticanja različitih oblika participacije učenika, nastavnika, roditelja i članova lokalne zajednice u radu škole, u pravcu razvoja kulture, politike i prakse koja izlazi u susret različitostima učenika, u pravcu identifikovanja i otklanjanja prepreka učenju i participaciji, u pravcu razvoja odgovarajućeg kurikuluma, kao i u pravcu odgovarajuće obuke nastavnika i razvijanja različitih oblika podrške učenicima i školi. U ovom procesu, kada se škola opredeli za inkluzivni pristup, od posebnog značaja je dalje razvijanje pozitivnih stavova prema učenicima iz posebno osetljivih i marginalizovanih grupa i stalna usmerenost na praćenje obrazovnih potreba i identifikovanje prepreka za ostvarivanje tih potreba.

Pitanje kako se za pojedinačnog učenika može obezbediti optimalno obrazovanje u skladu sa njegovim/njenim potrebama i sposobnostima, centralno je sistemsko pitanje, a pitanje kako učeniku pružiti priliku da učestvuje u radu odeljenja je centralno pitanje na nivou planiranja školske prakse. Inkluzivna praksa pretpostavlja profesionalnu kompetentnost nastavnika, koja se pre svega odnosi na stvaranje inkluzivne klime uvažavanja pojedinačnog učenika, prepoznavanje različitih potreba i tempa učenja svih učenika kao i na sposobnosti kreiranja fleksibilnog i individualizovanog obrazovnog pristupa.

 

 DRUGI ZADATAK:
Koje su moguće prepreke i teškoce za nastavnike u pokušajima da unapređuju dostupnost obrazovanja svoj deci i na koji način ih mogu ublažiti ili prevazići?

ODGOVORI:

Nerazumevanje od strane druge dece u odeljenju, njihovih roditelja, ostalih zaposlenih nastavnika, saradnika, pomoćnih radnika. A kako ih prevazići - još uvek ne znam, pokušavam na razne načine: širenjem inkluzivne svesti svih nas.

Prepreke: nedovoljna osnaženost, neinformisanost, predrasude okoline..., nesvesna ljudska težnja da ide linijom manjeg otpora i da ne ulaže napore da napravi promenu.
Kako ih prevazići: povećati sopstvenu informisanost, osnaženost, raditi na osvešćivanju okoline, razgovori, informisanje, edukovanje...

Prepreke cete naći na svakom koraku. Gde god se okrenete, zapećete za neku od njih, bez obzira da li se radi o inkluziji ili ne (krenete da deci pustite nešto zanimljivo na računaru i shvatite da je pomenuta sprava toliko stara da uopšte ne podržava ono što vi hocete, dodjete u medijateku da tražite papir za fotokopiranje, a ono baš tog trenutka nestalo, a isporuka kasni, udjete u sekretarijat da tražite važnu informaciju, kad tamo... nemaju pojma...). Treba li da nabrajam dalje?
Šalu na stranu, prepreka (teskoća) je stvarno mnogo, a najteže je prevazići opet one malopre pominjane - prepreke u glavi.
Zato treba na sav glas promovisati ono sto radimo, uspehe, dobru praksu, animirati i angažovati što više ljudi, povezati se sa različitim organizacijama...
Priprema, senzibilizacija i edukacija – to su 3 kljucne reci za razbijanje stereotipa i predrasuda.

Prepreke i teškoce za nastavnike (mislim na sve profesionalce koje rade sa decom) počinju kada osobe izaberu sebi poziv da postanu profesionalci koji žele da se bave DECOM.
Možda, da olakšamo svima u ovom procesu, treba da znamo ko je za taj posao, a ko nije. Možda zvuči oštro, ali svi dobro znamo da je tako.
Drugo, ili možda ipak prvo, je da je najveća prepreka jednom coveku on sam. To je unutrašnji faktor.
Spoljašnji faktor je nametnut i to se rešava ili se ne rešava.
Svi ovi problemi i teškoće, i oni koji dolaze, će uvek biti TO.

Ali, ako uvek budemo tražili problem a ne resenje, teskoce a ne "lakoce", nikad nećemo prestati da ponavljamo iste greške i ostaćemo samo na tome.
Uostalom sve prepreke i teškoće koje imaju sada, imaće uvek ako se ne počne sa drugačijim pristupom nastavnika i učitelja na individualnoj osnovi. Komunikacija u okviru škola, medju učiteljima i nastavnicima, između nastavnika i roditelja, nastavnika i dece..... Mi ne znamo da komuniciramo!  Problemi i teškoće se rešavaju komunikacijom. Iskrenom i uvažavajućom komunikacijom. Sve ovo je na neki način već napisano, ali I ja dajem svoj prilog.

Naravno, najveće prepreke su u glavama ljudi koji rade sa decom i već je gore izneto da je bitno raditi na senzibilizaciji ljudi za ove probleme.

Iako ne do kraja i ne na široko, škola u kojoj radim vec radi na inkluziji dece sa ometenošću u razvoju. Prilagođavajući i prostor i našu svest tome, važimo u gradu kao inkluzivna škola. To su možda neki od načina, da se takve škole hvale, da se priča o njima širi ...

Na prvom mestu, tu je nedovoljna motivisanost nastavnog osoblja da se pozabave ovim pitanjima iz čega proizlazi nedovoljna informisanost (jedno uslovljava drugo). Zatim nerazumevanje od strane kolega, drugih roditelja, djaka, lokalne zajednice...
Načina za prevazilaženje ovih problema ima, ali najveca prepreka je u samom čoveku. On je taj koji mora da nadje unutrašnju motivaciju i krene da se bavi ovom pričom jer će tako rezultati biti zagarantovani. Dobit ce tada biti najveca za sve.

Dok se priča o ostvarivanju prava na kvalitetno obrazovanje sve dece zasniva na motiviciji, dobroj volji, pozitivnim stavovima i sl. zaposlenih u obrazovanju, onda itekako nesto nije u redu. Duboko verujem da u pravnoj državi ostvarivanje prava ne sme da zavisi od dobre volje nekoga, a da je uloga profesionalaca koji rade sa decom da vode računa, štite i promovišu prava svakog deteta.

Da, eto ta motivacija nas nikako ne "napusta". Lepo bi bilo kada bismo posmatrali stvari iz ugla gde se nalazi dete/osoba koja je eto tu gde i svi mi. Ali još bolje bi bilo kada bismo posmatrali stvari tako da smo svi mi tu . Šta smo mi to uradili za tog naseg pojedinca? Jesmo li unapredili taj naš život na neki nacin pa tako pomogli pojedincu?

Zašto mi smeta ta reč motivacija u ovom kontekstu? Zato što zvuči kao: “ajde, sad smo odlučili da budemo dobri, pa ćemo motivisati sve ostale da budu dobri”. U principu se slažem sa do sada pročitanim i rečenim, a ono što ja uvek, iz ugla predškolaca, dodatno ističem je nepostojanje zakonske regulative u našem stupnju, što svakako nije realna prepreka, jer vrlo često i tamo gde išta postoji, oni koji žele pronadju "rupe" u dokumentima, i rade i dalje po svome. Vezano za ovo je, pre svega, nepoštovanje normativa o broju dece u grupama, te i gde postoji dobra volja, osvešćenost i senzibilizacija i pravo svih na dostupnost i obrazovanje, vrlo je teško uz 35-oro i 40-oro dece maksimalno profesionalno raditi svoj posao i poštovati i dečija i svoja prava, te pružiti adekvatnu, primerenu, stručnu,...i pomoć i podršku i obrazovanje. Prepreka od koje se uvek polazi je, pre svega, i stav uprave ustanove, koji je svakako presudan za dalji proces priče o inkluziji uopšte.

Da, to su takozvane institucionalne prepreke. I one su isto bitne, kao i fizičke, i one na nivou stavova i predubeđenja. Krajnje je vreme da se donese taj zakon o predškolstvu i mislim da treba stalno podsećati na to kako ga nema.

Inkluzivno obrazovanje se oslanja na prava i polazi od potreba, ali pre svega, na nivou obrazovne prakse, inkluzivno obrazovanje počiva na mogućnostima individualizovanog pristupa. Postavke da su osnovne potrebe sve dece iste, da je dete sa posebnim potrebama pre svega dete i da je svako dete individualno biće, kao i teorijski zasnovani stavovi i praktično potvrđena uverenja, da sva deca mogu da uče i da sva deca najbolje uče u grupi vršnjaka, tek sa individualizacijom pristupa dobijaju pravi smisao u obrazovnoj situaciji. Individualizacija pristupa podrazumeva usmerenost na dete i mogućnost praćenja promenljivih prioriteta potreba deteta, jasne ciljeve i praćenje ishoda procesa učenja i, naravno, metodičku fleksibilnost kao deo nastavničke kompetencije.

 

 

Joomla templates by a4joomla