Deprecated: iconv_set_encoding(): Use of iconv.internal_encoding is deprecated in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/string/string.php on line 28

Deprecated: iconv_set_encoding(): Use of iconv.input_encoding is deprecated in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/string/string.php on line 29

Deprecated: iconv_set_encoding(): Use of iconv.output_encoding is deprecated in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/string/string.php on line 30

Deprecated: preg_replace(): The /e modifier is deprecated, use preg_replace_callback instead in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/filter/input.php on line 652
Tema 5 - Iz perspektive dece, roditelja, nastavnika

IZ PERSPEKTIVE RODITELJA, DECE ,NASTAVNIKA

 

Kao što i sam naslov kaže, cilj ovog mini kursa je prikaz inkluzije iz različitih perspektiva, koja se potkrepljuje konkretnim primerima iz naših sredina.

 

UVOD

PREDUSLOVI I OPŠTA NAČELA INKLUZIVNOG OBRAZOVANJA

INKLUZIJA IZ UGLA RAZLIČITIH PERSPEKTIVA

INKLUZIJA IZ UGLA RODITELJA

PRIČA   IZ UGLA UČITELJA

ŠTA O INKLUZIJI KAŽU STUDENTI/KINJE?

ŠTA O INKLUZIJI KAŽU PROFESORI/KE NA ODSEKU ZA PEDAGOGIJU?

INKLUZIJA IZ UGLA  „DETETA“ PREGLED ODGOVORA RODITELJA i  NASTAVNIKA

ZAKLJUČAK

LITERATURA I MATERIJALI

 

UVOD

 

Već sam naziv ovog PETOG kursa ukazuje na to da će tema o kojoj govorimo imati više praktično potkrepljenje, zasnovano na ličnim iskustvima i stavovima.

Razlog za više praktičan prilaz  je ne postojanje ili postojanje veoma malog broja «inkluzivnih» vrtića i škola , a dodatna poteškoća je i dolaženje do ugla posmatranja dece, naročito na nižim uzrasnim kategorijama.

Ако pođemo od predpostavke da je obrazovanje pravo svakog pojedinca, a da je prirodna sredina u kojoj smo svi zajedno, preduslov takvog obrazovanja i razvoja, ono što sigurno možemo i moramo zaključiti je neophodnost postojanja društvenog sistema koji će obezbediti jednaku dostupnost kvalitetnog obrazovanja za svu decu, a posebno za svu decu i mlade koji su zbog etičkog porekla, socijalne deprivacije, mentalnih sposobnosti, invaliditeta, bolesti, izolovani, marginalizovani i diskriminisani.

 

PREDUSLOVI  I OPŠTA NAČELA INKLUZIVNOG OBRAZOVANJA

 

Da bi se navedeno realizovalo, kada je reč o obrazovnom sistemu, suština je u obrazovnoj filozoifiji, čiji osnovni koncept jeste praksa usmerena na dete.

Iz ugla dece, roditelja, zaposlenih u sistemu obrazovanja i vaspitanja, a vezano za inkluzivno obrazovanje, to znači neophodnost promena u smislu:

  • Formiranja baze pouzdanih podataka o broju i vrstama teškoće

  • Podrške roditeljima, deci i obrazovnim radnicima u smislu informisanosti i edukacije

  • Veće  flesibilnosti i otvorenosti  za najrazličite potrebe

  • Reforme i definisanja i redefinisanja kurikuluma od najviših do najnižih nivoa sistema

  • Obezbeđivanje kvaliteta, vrednovanja i samovrednovanja.

 

U takvom procesu obrazovne institucije – od predškolske ustanove do visokoškolskih ustanova, ulaze u proces, putem kojeg postaju otvorene za sve, i u kojem bez obzira na individualne snage i slabosti svakog deteta u nekim oblastima, iste uvažavaju, i obezbeđuju uslove za zajedničko obrazovanje i vaspitanje.

Iz analize inkluzivne prakse i inkluzivnih škola u svetu, prisutna su neka opšta načela, kao potvrda inkluzivne prakse:

  • Pružanje jednakih šansi svima, pri čemu se škole prilagođavaju potrebama dece, a ne obrnuto, i pri čemu se fleksibilnim pristupom poštuju individualne razlike, koje se prihvataju kao izvor bogatstva i raznovrsnosti, a ne problem

  • Kroz kontinuirani proces inkluzivnog razvoja škole, dolazi do promena u podsticanju i jačanju različitih oblika participacije dece, roditelja, nastavnika, lokalne zajednice, čime se razvijaju novi i različiti oblici podrške i učenicima i školi

  • Inkluzivno obrazovanje je uslovljeno inkluzivnom orjentacijom sveukupnog obrazovnog sistema

  • Profesionalna kompetentnost nastavnika je predpostavka inkluzivne prakse, stvaranja klime uvažavanja individualnosti, različitih potreba i tempa učenja sve dece, i kreiranje fleksibilnog i individualizovanog obrazovnog pristupa.

 

INKLUZIJA IZ UGLA RAZLIČITIH PERSPEKTIVA

 

Za potrebe ovog kursa, nastojale smo da prikažemo što više perspektiva.

Svaki od primera u sebi nosi instrukciju i inspiraciju, a istovreno izaziva divljenje i osnažuje. U navedenim primerima možemo da sagledamo obrazovnu situaciju iz ugla onih bitnih učesnika u obrazovanju koje često ne čujemo. Deca su ovde u centru interesovanja, roditelj, kao deo tima i ključni partner nastavnika i škole iznosi sopstveno gledište tog partnerstva, a vaspitno-obrazovni akteri iznose svoja pionirska iskustva o inkluzivnom obrazovanju u radu sa decom kojima je potrebna dodatna podrška. Ova autentična iskustva i osećanja, kroz ostvarene i dobiti i poteškoće, sigurno će biti zalog i podsticaj za budućnost inkluzivnog razvoja našeg obrazovnog sistema.

Zajedničko za navedene primere je da su oni ilustracija osnovnih pretpostavki, načela, uverenja inkluzivnog obrazovanja – polaze od predpostavke i poštovanja deteta kao individualnog bića, od činjenice da je za otklanjanje prepreka inkluzivnog obrazovanja neophodan pozitivan stav vaspitača, nastavnika, ali i vrtića i škole kao celine, da je podrška istih uslovljena kompetencijama obrazovnog kadra, ali ništa manje i sposobnostima svakog vaspitača i nastavnika da proces učenja sagleda kao kreativan proces koji će u zavisnosti od ličnog opredeljenja graditi, jačati i kroz koji će istovremeno povećati broj oslonaca u inkluzivnom obrazovanju, kroz kontinuiranu komunikaciju sa roditeljima i drugim obrazovnim akterima.

 

Iz  samih primera može se zaključiti da se:

 

  • Kroz različita stanovišta razvija pozitivna klima i etos koji neguje uvažavanje različitosti

  • Pružaju smernice za razvoj inkluzivne politike i planiranje obrazovnog sistema kao celine

  • Ukazuje na značaj povezivanja različitih nivoa obrazovanja i razvoja

  • Promoviše otvorenost

  • Zastupa participativnost kao bitna odlika inkluzivnog sistema

  • U regularnim i klasičnim, trenutno prisutnim uslovima naših vrtića i škola, mogu realizovati veoma različita prilagođavanja nastave u skladu sa potrebama deteta i učenika, i da postoje učenici koji se mogu obrazovati isključivo uz podršku koju dobijaju u prilagođenim uslovima.

INKLUZIJA IZ UGLA RODITELJA

 

Kada su roditelji u pitanju, jedan od odlučujućih momenata svakako je informisanost, jer se tako izbegavaju mnoge-nazovimo ih - zbrke. Na žalost, u ustanovama kojima se roditelji najpre obraćaju, često se govori o nemogućnostima, dijagnozama, oštećenjima,... koji se mogu eventualno popraviti, operisati, navežbati ali ne i o pravima i mogućnostima.

Inkluziju iz ugla roditelja mogle bi smo zato posmatrati i kroz uslovno postojanje dve „vrste“ roditelja - pa tako postoje roditelji koji život posvete tome da detetu nadomeste ono što ne može samo da učini i postigne, i u tom nastojanju, svesno-nesvesno naprave stakleno zvono i u njega dete smeste, učeći ga pasivnosti i samosažaljenju.

Druga grupa roditelja, u svom detetu odmah traži mogućnosti i bori se da te mogućnosti unapredi, poboljša. Takav roditelj je otvoren za svet, za pitanja i potragu za odgovorima, otvara dete za svet i pomaže detetu da svet spozna u svoj svojoj stvarnosti.

           Savremeno društveno vaspitanje i obrazovanje polazi  od prava roditelja na aktivno učešće u vaspitanju i obrazovanju dece, pa je tako jedan od najbitnijih elemenata filozofije inkluzivnog modela da jeu ovom procesu roditelj partner. Roditelji imaju slobodu izbora postojećih vaspitno – obrazovnih ustanova, programa vaspitno – obrazovnog rada, organizacionih oblika, kao i direktnog uključivanja u proces vaspitno – obrazovnog rada. Koliko je navedeno prisutno i živi u našem obrazovnom sistemu, svakako je interesantno i inspirativno pitanje, a istraživanje svih nivoa obrazovnog sistema sigurno bi dalo odgovor i kontekstualne istine.

 

PRIMER 1.

 

J. B.majka šestogodišnje devojčice:

„Mislim da je jako važna poruka koju svojim stavom šaljem svojoj kćeri. Sve ovo vrijeme jako sam se bojala toga da će M. kad-tad netko izrugivati ili odbijati zbog njenih poteškoća te sam je učila da se na to ne obazire. Isto tako sam vjerovala da ako kod upisa u vrtić ne postoji jasna dobra volja, onda nije dobro da M. upišem u taj vrtić. Mislim, naime, da je pozitivan stav osoblja vrtića najvažniji za uspješnu inkluziju djeteta s posebnim potrebama.” ... „Iz svih razgovora, shvatila sam da je najveća prepreka upisu u vrtić bio M. spor i nesiguran hod. Pitam se kakve sve poteškoće moraju imati roditelji djece koja uopće ne hodaju, a također žele da im djeca pohađaju vrtić. Ja zaista ne vidim za koju je aktivnost u vrtiću, osim igre na igralištu i šetnje, presudno da dijete hoda. Dijete koje ne hoda može sasvim ravnopravno sudjelovati u svim aktivnostima u vrtiću, a nemogućnost hodanja zaista nije razlog da se dijete ne integrira u redovni vrtić. Inkluzijom djece s posebnim potrebama i druga djeca spoznaju stvarnu vrijednost različitosti i razvijaju empatiju prema svojim vršnjacima koji možda nikad neće biti kao oni, ali zbog toga nisu manje djeca od njih. U M-inoj grupi se pokazalo da su djeca prema njoj razvila posebnu naklonost i zaštitnički stav na pozitivan način. Vjerujem kako će dijelom baš zbog M. ta djeca odrasti u ljude koji razumiju posebne potrebe i cijene različitost.” (citati preuzeti sa http://dadilja.bloger.hr)

PRIMER 2.

A. V.majka devetogodišnjeg dečaka:

 

“Teško je kada roditelj sazna da je njegovo dete pretrpelo neku traumu jos teže ako zna da ima posledica tome. Osećanja su nešto najgore ako te savladaju do te mere da ne vidiš pravi put. Roditelji ne bi trebali da traze krivca za ono sto se desilo ili da očajavaju I tuguju. Stvari se dešavaju I kada se vec dese nema vise nazad samo napred. Znači treba se skoncentrisati na budućnost. Uvek je važno biti objektivan sa puno ljubavi. Meni, nama je pomoglo.

 

Poruka roditeljima:

Odredite prioritete I  sve nacine kako cete doci do zeljenog cilja I samo napred, videcete uspeh. Uspeh se obicno prepozna tako sto nosi veliki osmeh.

Ono sto je mene kao roditelja brinulo najvise je da li ce on sam sebe prihvatiti sa svim svojim manama I dobrim stranama. Nikada nisam mislila na okolinu I njeno prihvatanje, to nije bio prioritet nase porodice, prioritet je bio da on uziva kvalitetan zivot. I svi smo ucestvovali u tome, njegov brat, moj suprug, bake I ja. I to traje jos uvek.

...

Polazak u skolu je bio najveci izazov…..za mene. Moj sin je to savim lepo savladao. Uciteljica je, moram reci ovo je blago -  SJAJNA. Volim da popricam sa njom ponekad I da vidim sta ona to vidi kod njega. Volim otvorenu komunikaciju s njom I mislim da smo uspele u tome.

...

Dečak sada ide u treci razred I vec se navikao na skolu I domace zadatke. Videcemo da li cemo imati nekih izazova ove godine ali uvek se neki pojavi. I kada dodje do toga onda ga polako resavamo. Lepo je znati da nista nije neresivo jer tu je uciteljica koja ce nam pomoci  I koja je spremna da se dogovara.

Iskrena dvosmerna komunikacija uciteljica- roditelj- dete u bilo kojoj kombinaciji je uspesna. I zato bi trebalo potencirati na tome jer niko nemoze da objasni vase dete bolje nego vi, a niko ne moze objektivnije da vam kaze na cemu treba da se radi od uciteljice.

I kada u ranom uzrastu dete vidi da postoji ovakva briga oko njega stice poverenje I samopouzdanje. Ove osobine su zivotni oslonac I svi bi trebali da dobiju svoju sansu I steknu ih.  Znanje se stice onda, tu negde usput, nesmetano. “

 

 

PRIMER 3.

Primer o dečaku Z. Iz ugla roditelja i učitelja

 

Z. je upisan u osnovnu školu posle dodatnog testiranja i na preporuku psihološkog savetovališta iz Beograda. Evidentni su bili problemi sa socijalizacijom i praćenjem nastave, uz ispoljavanje agresivnosti. Oba učitelja su bila upoznata sa navedenim i uz našu pomoć i pomoć svih u školi prepoznala i negovala njegov potencijal.

Najveći problem je bio podozrivost okoline i predrasude da će zbog njegove specifičnosti drugi imati više problema nego on sam.

U početku, dok se nije adaptirao, nije bio prihvaćen od druge dece i njihovih ( pojedinih ) roditelja, a isti problem se javio na prelazu na predmetnu nastavu.

Najveću podršku smo dobijali od oba učitelja ( iz prve i sadašnje škole ), kao i od stručnih saradnika. Najveći pozitivan efekat se dogodio kada je pri samom prelasku u sadašnju školu išao sa učiteljem i novim drugarima na Zlatibor (škola u prirodi – IV razred). Bio je to veliki izazov za sve, ali se isplatilo.

Podrška su nam bili svi a podsticaj uspeh u školi, kao sreća i zadovoljstvo našeg deteta.

Smatramo da je diferencirana nastava,  prilagođavanje programa, IOP i po potrebi asistent u nastavi ono što pomaže i rešava probleme dece sa poteškoćama.

 

PRIČA O Z.  IZ UGLA UČITELJA

(Komentari autora na kraju pasusa)

 

Z. je u našu školu došao iz druge škole na početku drugog razreda. Na insistiranje roditelja upisan je kod mene. Roditelji su bili iskreni i upoznali pedagoga i mene sa problemima deteta. Dete je bilo hiperaktivno i imalo je ozbiljnih problema u ponašanju kako na času, tako i van nastave. Najčešći problemi su bili nemogućnost duže pažnje i agresivnost u ponašanju. Takođe sam bio upoznat sa svim pokušajima rešavanja problema kako od strane roditelja, tako i drugih uključenih u njegov - JEDAN OD PREDUSLOVA JE PRAVA I KOMPLETNA INFORMACIJA O DETETU.

U startu sam dobio sve dijagnoze i probleme u ponašanju takve dece. To me je u početku uplašilo, jer a nisam znao kako ću se izboriti sa tim. Ali, ta uputstva su mi i veoma  mnogo pomogla. Stalno sam iščekivao da će se desiti nešto od onoga što sam pročitao i tako u stvari nesvesno, ali i nenametljivo budno pratio detetovo ponašanje.

Učenik se u početku plašio nove sredine. U stvari, posmatrao je  i mene i drugare iz razreda. Primetio sam da se ponaša onako kako mu je rečeno. Znači, bio je miran, odgovarao je samo na pitanja, na odmoru se uglavnom  povlačio , ali je sve vreme bio napet. Vršnjaci, odnosno ostala deca su ga takođe kratko posmatrala, ali za razliku od njega, vrlo brzo su počela da se ponašaju kao da je jedan od njih, samo novi učenik. Tu je nastao problem, jer on to nije bio.Nije bio jedan od njih i morao sam da se potrudim da im to najbezbolnije objasnim. - SPREMNOST UČITELJA NA PROMENU PRISTUPA I NAČINA RADA SA DETETOM, A NE FOKUSIRANOST NA DIJAGNOZU I TO KAKO JE DRUGAČIJI

Uglavnom sam čekao neku priliku da ostaloj deci objasnim koje su to njegove različitosti. Na primer, on je često morao da izađe sa časa na trenutak. Dogovorili smo se da se javi kad oseti potrebu i ja sam ga uvek puštao. Posle nekoliko njegovih izlazaka, deca su pitala zašto to radi. Objasnio sam im da su to njegove potrebe i da ih ima češće od ostalih i složili smo se svi da mu to treba i dozvloliti bez reagovanja i oponašanja. Kasnije je to postalo uobičajeno i niko od ostale dece nije obraćao pažnju na to. I tako redom, svaki novi „ problem“, koji je u stvari isticao njegovu različitost, ostloj deci sam objašnjavao i zajednički smo se dogovarali kako da ga rešimo. Već, posle par meseci, Z. napetost je nestala. Osetio je moju podršku i podršku ostale dece i zahvaljujući svemu, razlike između njega i ostalih vršnjaka su se sve manje uočavale. - STVARANJE POZITIVNE KLIME I RAZUMEVANJA KOD VRŠNJAKA U VEZI OPAŽENIH RAZLIKA U PONAŠANJU I DRUGAČIJA PRAVILA KOJA VAŽE ZA NOVOG DRUGA

Sa druge strane, sa učenikom sam stalno razgovarao i ukazivao mu na dobre i loše posledice u zavisnosti od njegovog ponašanja. Davao sam mu diferencirane, prilagođene zadatke u odnosu na druge učenike, mada nisam koristio poseban plan za njega. Često sam mu davao uloge i zadatke, za koje sam bio siguran da će moći da uradi, kako bi se osetio superiornijim i korisnim. Svaki pomak u njegovom ponašanju i učenju ulivao mi je sigurnost i terao me je da nastavim dalje. -PRILAGOĐAVANJE PROGRAMA I IZBOR ADEKVATNIH ZADATAKA ZA IZGRADNJU POZITIVNE SLIKE O SEBI KOD DETETA

Bilo je i prepreka. Iako su u početku roditelji dobro sarađivali, otac je teško prihvatao problem i mislio je da će prelaskom u novu školu biti sve rešeno odjednom i da će problem hiperaktivnosti deteta nestati potpuno. Posle prvih blagih napredovanja, on je zahtevao i od mene i od deteta mnogo bolji uspeh, što je praktično bilo nemoguće. Posle nekoliko razgovora i mog insistiranja na strpljivost, otac je prestao da dolazi o od tada je vršio pritisak na majku. U početku su i neki roditelji ostale dece  zahtevali da se novi učenik izdvoji na neki način, da ne ide sa nama na izlete i ekskurziju, jer su smatrali da on loše utiče ne njihovu decu. Razgovorima na zajedničkim roditeljskim sastancima pred učenikovom majkom, kao i individualnim razgovorima sa njima, i to se popravilo. - RAD SA RODITELJIMA CELOG ODELJENJA

Uz sve problem, učenik je završio četvrti razred ( sada je u šestom ). Kao najveći uspeh smatram njegovu potpunu socijalizaciju. Lepo i primereno ponašanje, bez agresivnosti, kao i stvaranje ličnih pozitivnih stavova. Takođe, je bila vidna njegova popustljivost i prihvatanje grešaka. Razred ga je dobro prihvatio, tako da je sa nama bio sedam dana na rekreativnoj nastavi, na svim ekskurzijama i na kraju četvrog razreda deset dana na letovanju. Bio je veoma zadovoljan i ja nisam imao problema ni pri jednom razdvajanju od roditelja, što je za njih bilo nezamislivo. - LIČNA MERILA, KRITERIJUMU  USPEŠNOSTI KOD UČITELJA

Prelaskom u peti razred, na sednicama veća, predmetni nastavnici su bili upoznati sa njegovim problemom, a za taj razred je odabran razredni starešina koji je bio spreman da se sa tim problemom nosi i koji ima slične metode rada mojim metodama. Učenik je i dalje u našoj školi. Čini se da su i od strane roditelja sada prihvaćene sve  činjenice i verujemo da će on uspeti da izađe iz naše škole zadovoljan i spreman za dalje obrazovanje. - KONTINUITET I INFORMISANJE NASTAVNIKA, POVEZANOST RAZREDNE I PREDMETNE NASTAVE

U našoj školi postoji dobra klima za prihvatanje sve dece, iako nedostaje edukacija i iskustvo nastavnika. No, zahvaljujući podršci velikog broja nastavnika i stručnih saradnika škole, uspeo sam nešto čega sam se veoma plašio i mislio da to neću moći da uradim. Uspeo sam da učeniku sa PP omogućim da se oseća ravnopravno sa ostalom decom i da mu pružim mogućnost da postigne svoj maksimum. Kada ga i dve godine posle odlaska od mene sretnem sa svojim vršnjacima, i dalje zadovoljnog i ja osetim veliko zadovoljstvo. To je moja profesionalna i lična dobit. – STVARANJE I RAZVOJ OPŠTE KLIME U ŠKOLI KOJA UVAŽAVA  I PODRŽAVA RAZLIČITOST.

 

ŠTA O INKLUZIJI KAŽU STUDENTI/KINJE?

 

 

M. O, apsolventkinja pedagogije: 

“Dovoljno smo upoznati i na svakom koraku imamo priliku da vidimo primere segregacije osoba sa teskocama u razvoju. Cini mi se da je najednostavniji nacin da se sve sto nije bajno i sjajno, jednostavno linijom manjeg otpora "strpa" u male getoe i ne radi nista dalje po tom pitanju. Koliko znam, postoji praksa u nasim institucijama za obr i vasp, da se deca koja sporije uce, ili imaju bilo kakvih drugih teskoca, ili su pak romske nacionalnosti, posalju u te tzv. specijalne skole. Posto imam priliku da radim sa ucenicima jedne takve skole, primecujem da se i kod njih rad postavlja prema nepostojecem srednjem, prosecnom uceniku, i da se mnogima nanose velike stete i usporavaju se u razvoju. Ali znam i jedan svetao primer, ukljucivanja malog deckica sa autizmom u osnovnu skolu, gde je on postigao neverovatan napredak i uspesno pohadja drugi razred. Naravno veliki udeo ima njegova uciteljica, ali i on sam.
Što se tice akademskog okvira ove teme, mislim da je preko potrebno da sto pre udje na velika vrata u nase skole i fakultete. Iz njih izlazi veliki broj mladih visoko obrazovanih ljudi, koji ne znaju da postoji i jedna druga, kvalitetnija strana naseg poziva, a o kojoj nisu mogli procitati u mnogobrojnim knjigama koje nam sleduju po planu i programu, koji je inace po mom misljenju krut, zatvoren, i zastareo.”

 

ŠTA O INKLUZIJI KAŽU PROFESORI/KE NA ODSEKU ZA PEDAGOGIJU?

Prof. O. G.

“Inkluziju smatram našom realnošću, impulsom za preispitivanje dosadašnjih obrazaca delovanja i podsticaj za negovanje pozitivne klime za uvažavanje i prihvatanje različitosti, te pružanje jednakih šansi svima u relacijama formalnog, neformalnog i informalnog obrazovanja. Takođe smatram da su u kurikulumima budućih pedagoga, nastavnika, učitelja, vaspitača, nezaobilazni sadržaji koji će promovisati otvorenost, senzibilitet i participativnost kao bitne odlike inkluzivnog sistema.Polazeći od pretpostavke da je obrazovanje pravo svakog pojedinca, kao i od stanovišta da je za svako dete najprihvatljivije da raste i razvija se u svojoj prirodnoj sredini, sa svojim vršnjacima (a ne izolovano od njih!), neophodno je stvoriti uslove koji bi obezbedili jednake šanse svima, te učinili dostupnim kvalitetno obrazovanje svoj deci.

Svakako se ne bi valjalo ograničiti samo na jedan predmet sa statusom izbornog, već implementirati relevantne sadržaje u sve predmete gde za to postoji i najmanja mogućnost. 

 

INKLUZIJA IZ UGLA  „DETETA“

 

Iz ugla  «deteta», kroz retrospektivu

 

N.(40 godina star) je osoba sa cerebralnom paralizom koja je uz veliku poršku i razumevanje, pre svega majke, ali i svih zaposlenih u obrazovanom sistemu kroz koji je prošao, završio studije psihologije i danas radi kao psiholog u Domu omladine.

«Uključivanje u obrazovanje inicirala je moja majka i ono je ostvareno majčinim posebnim zalaganjem i dobrom voljom direktora redovne osnovne škole.

Sam tok obrazovanja tekao je uobičajeno, nastavnici su prepoznali i razvijali moje  potencijale kroz rad sa mnom, spontano.

Bio sam prihvaćen od strane vršnjaka, kao i druga deca, a najveći problem tokom obrazovanja je bio nesnalažljivost i izvesna rigidnost nastavnika, njihova nepripremljenost u prilagođavanju mojim načinima dolaženja do rezultata.

Podršku su mi pružali pojedini nastavnici, ali više od svih majka.

Najveća lična dobit mog redovnog obrazovnog toka je profesionalni i društveni status, a ono što bi trebalo menjati je - edukacija nastavnika iz oblasti inkluzije, stručan kadar za teža oštećenja i finansijski stimulisati školu za inkluziju

Iz primera vidimo značaj podrške i oslonce u inkluzivnom obrazovanju, ali i prepreke i predloge za dalju uspešnost inkluzivnog procesa.

 

Evaluirajući inkluzivnu praksu i koordinatori MIO servisa intervjuisali su decu, roditelje vaspitače/učitelje/ice odnosno nastavnike/ce dece koja su obuhvaćena inkluzivnim obrazovanjem

 

Sledi  pregled njihovih odgovora na neka ključna pitanja:


Šta roditeljima uliva sigurnost?

a)    Stalna podrška prijatelja, učitelja, pedagoga i stručnjaka iz savetovališta, kasnije najviše uspeh koji se pojavljivao.

b)      Ogromna ljubav prema detetu i želja da mu maksimalno pomognem i da na najbolji način pobedimo sve naše probleme.

c)      Sigurnost mi uliva poverenje koje imam u vaspitace i vidjenje da se moje dete sada raduje kada odlazi u vrtic

d)      Činjenica da je naše dete ravnopravan član kolektiva.

e)      Sigurnost uliva kada je napredak vidljiv. Ali promene se ne vide stalno, nekad kao da ''tapka u mestu''. Tada samu sebe ohrabruje da treba stalno raditi sve što je moguće i to je ponovo ohrabruje.

f)        Podrška učiteljice i drugova. Mnoge savete koje joj je učiteljica dala i sada ozbiljno primenjuje

g)      Od početka, tj od prvog razreda ćerka ima podršku reedukatora i logopeda iz specijalne ustanove. Ova podrška puno znači kako njoj, tako i meni jer vidim da se stvarno trude da joj pomognu da što više savlada program koji je pred njom.

h)      Njena volja za radom.

i)        Podrška Od strane roditelja i PP službe i postignuti rezultati deteta

U čemu roditelji vide najveću dobit od pohađanja redovne ustanove?

a)      Najveća dobit je što nam dete ravnopravno i redovno pohađa redovnu školu, što je okružen drugom decom, i što pre svega odrasta srećan i zadovoljan

b)      „Pošto je on jedinac, njemu najviše dobro čine drugari i sve što kolektiv nosi sa sobom“

c)      Dobit za dete u pohadjanju redovne ustanove vidim u tome sto se moje dete druzi sa vrsnjacima, uci od njih, socijalizuje se i razvija posve drugacije nego da to nije tako, i da je  izolovan u bilo kom smislu.

d)      Da dete nauči na vreme da bude deo kolektiva.

e)      Glavna dobit je prilagođavanje kolektivnom životu, kao i obrazovni deo, mnoge stvari je naučio u školici. Osim toga, osamostaljivanje je brže napredovalo zbog uticaja vršnjaka i vaspitača.

f)        Ona neće biti hendikepirana kada završi školovanje, što bi je unazadilo za ceo život. Ovako može da uspe u životu, da radi nešto kreativno što će je činiti korisnom i zadovoljnom.

g)      Pokazala je manji uspeh u napredovanju

h)      Obostrana je dobit,jer škola treba da liči na život

Da li bi se roditelji opredelili za „zaštićene uslove“ u specijalnim školama?

a)      Sigurno ne, nikada!!!

b)      Mislim da je ona mnogo više savladala i naučila u redovnoj školi nego što bi naučila u  specijalnoj školi i vidim da nisam pogrešila što sam se trudila da je upišem u redovnu školu.

c)      Ne bismo.

d)      Zavisi od stepena oštećenja

Šta po mišljenju roditelja treba promeniti u obrazovanju dece sa poteškoćama?

a)      Uvesti diferencirane programe, prilagođene deci sa PP i obavezno zaposliti asistenta u nastavi tamo gde je potrebno.

b)      Što se tiče sadašnje perspektive, trebala bi da postoji veća saradnja između redovnih škola i specijalne škole, vezano za logopede, reedukatore, defektologe... dok se ne budu stekli uslovi da svaka OŠ u svom nastavnom kadru ima i ove specijaliste. Takođe treba raditi na pripremi ne samo učitelja već i predmetnih nastavnika na rad sa decom sa PP kojoj je njihova pomoć i razumevanje potrebno.Kao majka deteta sa PP, nadam se da će PROCES INKLUZIJE ZVANIČNO ZAŽIVETI  i da neće više sve zavisiti od dobre volje nastavnika ili bilo kog drugog pojedinca.

c)      Tabla. Sve ostale poteškoće su prevaziđene, jedino je tu blokirana. Neki nastavnici zahtevaju da sve što je napisano na tabli, deca moraju da imaju zapisano u svesci, a to njoj predstavlja problem. U stvari problem je u tome što se sekira jer je sebi dozvolila da nešto nema prepisano.Neprijatno joj je. Ipak, ne može sve da se menja radi Ivane.

d)      Planovi programi i manji broj dece u odeljenju ;uslove u učionici

 

ZAKLJUČAK

Na samom kraju još po nešto i jedan kraći zaključak kao retrospektiva rečenog:

  • Inkluzija je proces obrazovanja i vaspitanja dece koja imaju potrebu za posebnom podrškom zajedno sa drugom decom. U takvom procesu deca imaju jednake mogućnosti za razvoj svojih fizičkih, emocionalnih, društvenih i drugih sposobnosti. 

  • Uključivanjem dece koja imaju potrebu za posebnom podrškom u redovne grupe, njihovi se pojmovi proširuju. Socijalna integracija daje mogućnost svoj deci da uče, igraju se i žive zajedno, da se razviju u osobe koje razumeju i poštuju jedni druge. Brojni istraživači veruju da su socijalne interakcije sa vršnjacima osnova za razvoj i socijalizaciju deteta.

  • U najboljem slučaju, ti odnosi mogu doprineti visokim postignućima deteta a takodje i njegovom socijalnom i kognitivnom razvoju. Ima nekoliko ključnih područja u kojima odnosi sa vršnjacima imaju glavni uticaj. To su:

 

  1. Razvoj socijalnih vrednosti, stavova, pogleda na svet i opšte sposobnosti.

  2. Predviđanje i uticaj na buduće mentalno zdravlje deteta. Deca koja imaju siromašne kontakte sa vršnjacima i ostaju socijalno izolovana, sklona su psihičkim problemima kad odrastu.

  3. Podučavanje dece kako da ne budu socijalno izolovani. Grupa vršnjaka pruža okruženje u kojem se uče i vežbaju socijalne veštine.

  4. Uticaj na upuštanje deteta ili adolescenta u problematična ponašanja, kao što je korištenje droge.

  5. Podučavanje dece kako da kontrolišu agresivno ponašanje. Nadvladavanje agresije u društvu sebi jednakih siguran je način da se nauče i vežbaju granice do kojih se sme ići.

  6. Pomoć pri razvijanju polnog identiteta. Dok je porodica ta koja prva uzima učešće u tom procesu, vršnjaci ga proširuju i razvijaju.

  7. Pomoć pri razvijanju širih pogleda na svet i pomaka od egocentrizma.

  8. Uticaj na obrazovno postignuće deteta i njegove ciljeve za budućnost.  

 A koje su koristi za dete koje je ukljičeno u inkluziju?

  • Prilika za druženje s vršnjacima.

  • Uzori među vršnjacima za veštine i ponašanja.

  • Aktivnosti vezane za uzrast u područjima gde ne zaostaje.

  • Veće samopoštovanje zbog boravka u redovnoj školi.

  • Prilike za učenje o razlikama.

  • Veće samopoštovanje zbog pomaganja drugima.

  • Učenje novih socijalnih veština u interakciji sa decom različitih sposobnosti.

  • Razvijanje razumevanja teškoća koje imaju deca koja imaju potrebu za posebnom podrškom.

  • Postaju osjetljivi prema potrebama drugih i bolje razumeju pojam različitosti.

  • Deca uče da pojedinac može savladati svoje teškoće i tako postići uspeh.

  • Priznavanje vlastitih sposobnosti, veština.

Koristi za roditelje deteta u inkluziji

  • Osećaj da je njihovo dete prihvaćeno

  • Saznanje da njihovo dete dobija najviše prilika koliko je to moguće

  • Prihvatanje razlika

  • Informacije o detetu u poređenju sa drugom decom

početak teksta

Literatura i materijali :

 

  •  Ministarstvo prosvete i sporta, Opšte osnove predškoilskog programa, 2006., Prosvetni pregled

  • Ljiljana Došen, Dušanka Gačić-Bradić. - Beograd : Save the Children UK,  Program za Srbiju, 2005., Vrtić po meri deteta

  •  Institut za psihologiju filozofskog fakulteta, Save the Children UK,2004.,Škola po meri deteta, Priručnik za rad sa učenicima redovne škole ometene u razvoju

  •   Fond za otvoreno društvo, 2007., Vodič za unapređivanje inkluzivne obrazovne prakse

  • Intervjui sa roditeljima, nastavnicima, vaspitačima iz rada MIO Servisa Kikinda – Vesna Stanaćev, koordinator MIO mreže u Kikindi

  •  Intervjui sa roditeljima, nastavnicima, vaspitačima zahvaljujući podršci Sonje Paripović, koordinatorke MIO mreže u Novom Sadu

  •  Pismena prepiska sa Aleksandrom Vojteh, prof. Oliverom Gajić i Milenkom Obradović

  • Članak preuzet sa sajta http://dadilja.bloger.hr

 

Joomla templates by a4joomla