Deprecated: iconv_set_encoding(): Use of iconv.internal_encoding is deprecated in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/string/string.php on line 28

Deprecated: iconv_set_encoding(): Use of iconv.input_encoding is deprecated in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/string/string.php on line 29

Deprecated: iconv_set_encoding(): Use of iconv.output_encoding is deprecated in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/string/string.php on line 30

Deprecated: preg_replace(): The /e modifier is deprecated, use preg_replace_callback instead in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/filter/input.php on line 652
Razno

Индивидуализовано подучавање и ИОП

Индивидуализовано подучавање и ИОП

 

          Начин учења и усвајања нових знања и вештина потребно је прилагодити индивидуалним могућностима, интересовањима и потребама сваког детета/ученика.

Индивидуализација је васпитно-образовни приступ који води рачуна о томе шта свако дете уноси у образовну ситуацију и подразумева прилагођавање садржаја и поступака у васпитно-образовном процесу који су у складу са индивидуалним особеностима ученика.

Прилагођавањем садржаја, метода, материјала/учила и оцењиваља, простора и услова у којима се учење одвија (нпр.отклањање физичких баријера, специфична организација и  распоред активности и сл.), ефикасније се испољавају, култивишу и интегришу аутентичне способности детета, повећава способност процеса учења сваког детета, развија свест код васпитача/наставника и детета да заједно граде напредак и успех. Уколико се сваки задатак поједностави и подели у мање целине и ако су активности праћене јасним вербалним инструкцијама где дете уз подстицај и охрабрење самостално учествује у активностима при чему проверавамо научено и примену у новим свакодневним ситуацијама, учиниће да дете има најмање проблема  процесу учења. Квалитетну наставу обезбеђујемо ако осмислимо оне активности којима је дете овладало, за које показује интересовањ и које су изазов за дете.

За ученика коме је услед социјалне ускраћености, сметњи у развоју, инвалидитета и других разлога, то потребно, стандарди постигнућа могу да се прилагођавају сваком појединачно, уз стално праћење његовог развоја.

Право на индивидуални образовни план или ИОП има дете и ученик који има потребу за додатном подршком у образовању и васпитању због тешкоћа у приступању, укључивању , учествовању или напредовању у образовно-васпитном раду, ако те тешкоће утичу на остваривање општих исхода образовања и васпитања, а нарочито ако дете има тепкоће  учењу, сметње у развоју или инвалидитет, живи у социјално нестимулативној средини или из других разлога остварује право на подршку у образовању.

Право на прилагођен и обогаћен начин образовања по ИОП-у има ученик са изузетним способностима који стиче основно и средње образовање.

На основу педагошког профила детета/ученика утврђују се подручја у којима постоји потреба за додатном подршком у образовању и васпитању и планира се отклањање физичких и комуникацијских препрека путем прилагођавања простора и услова, метода рада, наставних средстава и помагала и дидактичког материјала, правила понашања и комуникације.

ИОП креира Инклузивни тим за ИОП за дете, кога чине васпитач/наставник, стручи сарадник, по потреби стручњак из одређене области а родитељ је члан тима, учествује у писаљу ИОП-а и обавезно даје сагласност за ИОП.

ИОП је документ који је динамичан и уводи се и укида према потребама детета за подршком и његовог напредовања. Након одређеног  периода, за који се планира да дете/ученик оставри предвиђене исходе врши се процена остварености исхода и одређује проценат успешности видова прилагођавања, тј. делотворност стратегија прилагођавања. На основу тих података процењује се да ли је за ученика за кога је био израђен ИОП, даље потребно ревидирати постојећи ИОП, писати нови или укинути ИОП.

ИОП је документ који детету/ученику обезбеђује лакше усвајање садржаја, напредовање и потпуније учествовање у наставном процесу.

Инклузивно образовање и педагошки асистенти у настави

ИНКЛУЗИВНО ОБРАЗОВАЊЕ И ПЕДАГОШКИ АСИСТЕНТ У НАСТАВИ

 

Проблеми са којима се сусрећу деца ромске националности у образовању су велики и разноврсни.

Узроци неуспеха су ограничен приступ образовном систему, нередовност похађања наставе и рано напуштање образовног система, нижа просечна постигнућа у школи и мања функционалност усвојених знања, сегрегација и дискриминација у ширем смислу. Проблеми са којима се сусрећу када је реч о доступности образовања су недовољно познавање језика, здравствено стање и недовољна ухрањеност, сиромаштво и живот у удаљеним насељима, недостатак докумената, исл.

Као образовани појединци, педагошки асистенти су позитивни модел деци ромске националности, пружају подршку деци у учењу, подршку школи за развој инклузивне средине за учење, посредовање у сарадњи породице и школе и сарадњи са локалном заједницом. Педагошки асистент у настави не помаже само ромској деци , он помаже и другој деци којој је потребна додатна подршка.

Добит од рада педагошких асистената је велика и вишеструка. Својим радом и присуством стварају услове у којима деца, наставни кадар, родитељи и школа пролазе кроз промене и уче да прихвате свој део одговорности за постављене стандарде и исходе. Деца имају осећај сигурности, позитивну слику о себи и осећај припадности школској заједници. Утичу да се код деце развијају радне навике, да се развије мотивација за учење и постигне редовност похађања, да се побољшају школска постигнућа и комуникација између ученика и наставника.

Присуство асистената у школи јача поверење родитења у школу, повећава мотивацију родитеља за школовање деце и повећава информисаност родитеља.

Асистенти утичу на побољшање школског успеха деце, редовност похађања и већи број ученика у школи, побољшава резултате школе и углед школе. Већина запошлених у школама истичу да је долазак педагошких асистената допринео бољем разумевању проблема ромске заједнице, смаљњењу предрасуда и већој отворености за различитости.

                                                                                                 

Човек је друштвено биће

 „СВИ У ШКОЛУ, БУДУЋНОСТ ЗА СВЕ „

„Човек-дете је друштвено биће“!

И пре него што се роди, дете се припрема да уђе у свет других људских бића. Оно из мајчине утробе ослушкује гласове, пре свега своје мајке а онда и других чланова своје будуће породице,оца, браће , сестара...

Када се роди, нађе се у непознатим рукама бабица, доктора...Плаче... и ћути...нарочито у рукама мајке где се осећа заштићено и најсигурније.

Када мало поодрасте, почиње да открива свет. Гледају га... узвраћа погледе. Говоре му лепе речи, обасипају осмесима. А ОНО  свима умиљато захваљује гукањем. Временом долази у контакт и са својим вршњацима. Бори се за своје позиције. Проналази пријатеље.Уколико расте у некој врсти изолације, пре или касније ће морати да се социјализује. Можда у први мах неће моћи да се снађе? ...Не добијају сви рођењем срећу да ће им одрастање бити лако! Некома на путу одрастања искрсну одређене потешкоће. Таквој деци је потребна додатна подршка. Пре свега то је шанса да припадају својој средини!  Замислите дете, жељно радости, дружења, игре,...а одбачено. Да ли да га родитењи оставе да чамује код куће или да га свакодневно, пед дана у недељи, 180 дана у години одводе у друго место и враћају га назад?! Где ће стећи пријатеље?  Где ће се одвијати његов свакодневни живот?

Инклузија (укључивање  у редовне школе)  пружиће му могућност да научи и ствара колико може  али највише да се дружи, комуницира, враћа се кући са вршњацима...

Весна Ђурековић

Софија

Када сам сазнала да ће у моју групу доћи дете које има непокретне доње екстремитете и чији мишићи нису довољно развијени осетила сам страх јер нисам имала искуства у раду са таквом децом. Страх је пратила туга због немоћи. Размишљала сам о томе да ли ће дете све време бити ту, како ћу организовати активност са осталом децом, да ли ћу успети да препознам њене потребе и да реагујем на њих? Како ће остала деца реаговати и како ће је прихватитит?               

За мене је то био један велики изазов са једне стране, а са друге стране била сам збуњена и забринута. Одлука је била на мени и ја сам одлучила да љубављу надокнадим оно у шта нисам била сигурна.               

Позвала сам мајку и у пријатној и сигурној атмосфери разговарала сам са њом. Открила сам јој своје стрепње, а добила важне и корисне информације о Софији. Како се понаша у одређеним ситуацијама: у друштву, када је сама, у различито доба дана;  шта је раздражује, чему се радује, које активности јој добро иду, шта воли а шта не воли да ради, шта је мотивише; какву врсту помоћи прихвата. Планирала сам активности у складу са тиме, Софија је учествовала у активностима које су захтевале вербалне способности: приче, бајке, рецитације....               

На Софију су позитивно деловале моје похвале. Добијала је храброст да говори гласније и дуже. Пожелела је да плеше уз музику која јој је раније сметала. Деца су ме следила у опхођењу са њом. Добијала је подршку у виду аплауза од деце и подршку да учествује са њима у игри.                Наша мала заједница прилагодила се Софији и она је постала део ње. Научили смо заједно да је Софија девојчица која вреди и заслужује достојанство и љубав. 

Јасминка Петковић, васпитач, ПУ “Наше дете“, Врање

Исидора

Када сам  сазнала дау моју групу треба да дође девојчица која има недовољно развијен говор због оштећења слуха и носи слушни апарат, застао ми је дах и била сам уплашена. Додатна отежавајућа околност било је то што ни њени родитељи не говоре и не чују, једини контакт могућ је са баком.

Након толико година радног искуства, питала сам се да ли ћу ја то моћи? Како ћу комуницирати са девојчицом и родитељима? Питала сам се да ли сам дорасла задатку? Била сам узнемирена, стрепела од првог сусрета, како ће је група прихватити и како ће се она уклопити у групу. Пред тим изазовом осетила сам жарку жељу да успем.

Пуну подршку добила сам од стручне службе. Страх је нестао и јавила се огромна жеља у мени да што пре упознам девојчицу, да упознам њене родитеље и баку која ће ми бити спона са девојчицом и њеним мамом и татом.

Одлучна и спремна за сусрет са Исидором и њеним родитељима, кренула сам у Дом здравља код логопеда, где је требало да се први пут сусретнемо. Логопед ме је представила родитељима и баки, а Исидора ми је пружила своју ручицу коју је задржала у мојој руци и по том стиску руке осетила сам да ћемо успети. Поверење је успостављено. У том тренутку одлучила сам дубоко у себи да се дам цела и потпуно. Да помогнем Исидори да буде део групе, да је деца прихвате, да јој помогнем колико је у мојој моћи да научи да изговара неке речи.

Први велики изазов био је родитељски састанак на коме сам желела да упознам родитеље да ће у нашу групу доћи девојчица која не говори и не чује. Желела сам да их на тај начин припремим и од њих створим савезнике. Одржала сам и неколико радионица са децом на којима смо разговарали о различитости, симулирали смо ситуације када нисмо у  прилици да чујемо када нам неко говори а све са циљем да деца лакше схвате ситуацију у којој се налази Исидора.

Дошао је и тај дан када је Исидора стигла у нашу групу. Осећала сам радост, тугу и срећу истовремено. Осећања су била узбуркана, изазови велики али ја сам била спремна. Са великим осмехом на лицу и раширених руку, њени другови и ја смо је дочекали.

Наша сарадња је започела а Исидора је сваким даном била све знатижељнија. Ја сам имала велико стрпљење за сва њена интересовања и жељу да задовољим та интересовања. Другови из групе су је прихватили, дружили се са њом, грлили су је а са њеног лица осмех није силазио. То је био први степеник, први корак до оног што је Исидора постигла уз нашу заједничку помоћ.

Ја знам, да када човек жели, воли и хоће да постигне свој циљ, тада му ништа није тешко, а за рад са Исидором била је потребна само љубав, као уосталом и сваком живом бићу, нарочито деци а поготову оној која у својој безазлености сличе неђним цветовима.

Јелица Савић, васпитач ПУ “Наше дете“, Врање

Joomla templates by a4joomla