Deprecated: iconv_set_encoding(): Use of iconv.internal_encoding is deprecated in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/string/string.php on line 28

Deprecated: iconv_set_encoding(): Use of iconv.input_encoding is deprecated in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/string/string.php on line 29

Deprecated: iconv_set_encoding(): Use of iconv.output_encoding is deprecated in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/string/string.php on line 30

Deprecated: preg_replace(): The /e modifier is deprecated, use preg_replace_callback instead in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/filter/input.php on line 652
Reč roditelja

На та врата не куцајте!

Моје дете је завршило 4.разред ОШ „Доситеј Обрадовић“ у Нишу. Дете има успорен психомоторни развој и у склопњега незрелу моторику и логопедске проблеме. Са тим проблемима је кренула у 1. разред. У то време Закон о инклузивном о образовању још није ступио на снагу. Ја сам ипак, желела да моје дете иде у редовну школу. Логика ми је била иста она о којој говори и инклузја: међу „здравом децом“ напредоваће више! Хвала Богу, да тако и јесте!

У 1. разреду учитељица без икакве обуке ( тек 2 године касније почеле су прве обуке за инклузивну наставу). Дивна и брижна учитељица и сама се питала „шта даље?“ Није савладала писање, ( о решавању тестова да и не гворим)! Има проблема и са рачунањем. Схвата шта се и како рачуна, али је резултат увек погрешан!

Довијала сам се на разне начине, само да помогнем свом детету. Спријатељила сам се са мамама друге деце и оне би ми сваки дан телефоном диктирале оно што су сви, сем мог детета писали у школи. Покушавала сам да јојо објасним све, спуштала критеријуме тамо где не иде, и то за онолико колико заиста не може. Оцене ми нису биле важне. Пример: ако не може да запамти таблицу множења, нека барем зна шта је множење и чему служи. Свакога дана, када су имали неки тест, остајала бих након часова са учитељицом, док је она усмено испитивала моје дете ( усмено се боље и лакше изражава него писмено).

Крајем 2. разреда случајно сам упознала психолога који се бави децом са потешкоћама у развоју. Одмах сам му изнела проблеме мог детета и затражила помоћ (никада и ни пред ким нисам тајила какав је проблем мог детета). Он ме је повезао са дефектолошкињом , и одмах смо почели са часовима реедукације психомоторике. Вежбајући моторику, она полако упознаје способности мог детета. Почиње да ми даје савете око учења. У жељи да још више помогнем свом детету, обраћам се директорки школе са молбом да дефектолошкиња дође у школу и поприча са учитењицом и са директорком, дакле као спољни стручњак. Цела прича од тада почиње да иде једном лепом узлазном линијом.

На 1. састанку смо били учитељица, директрка, дефектолошкиња и ја ( касније су се радо укључивали и психолог и педагог школе, наставница енглеског). Дефектолошкиња је врло стручно објаснила где је проблем мог детета, због чега нешто не може да уради, а може много тога другог, како јој прилагодити градиво, предавања и како је испитивати. Запамтила сам њене речи да градиво никада не треба редуковати у ширину, већ у дубину ( то је принцип онога што сам написала о таблици множења) и да је допуштена сва техника времена у коме живимо. Ако дете зна да постави задатак из математике а не може да га тачно срачуна, нека користи калкулатор; ако дете није записало на часу, учитељица му може наснимити диктафоном текст, па ће га кући записати, оним темпом који њему одговара; ако дете отежано прецртава табеле са табле, скицу може да усними фотоапаратом, па кући кад пребаци слику на рачунар и потом да вежба; испитивање градива из енглеског језика прилагодити тако да дете не пише диктат, већ да повезује, заокружује, допуњава радни лист. Кући чувам хрпу тестова које је наставница енглеског прилагодила за моје дете.

Моја девојчица је предивна, добре нарави и вепо васпитана, али је осетила да је друга деца одбацују. Због тога се није повлачила, већ се сукобљавала са децом. У решавање овог проблема помогла нам је учитељица која је с једне стране сазвала родитељски састанак и саопштила да деца која се лоше понашају према мом детету расту у лоше људе. С друге стране ја сам своје дете повела дечјем и породичном психијатру, који јој је помогао да превазиђе проблеме са децом. Дакле, ако водите дете зубару када га боли зуб, водите га и код психијатра ако је Вашем детету потребна помоћ у психичком развоју. Људи који Вам могу помоћи ( дефектолози, психолози, дечји неуропсихијатри ) ипак постоје, само их потражите!

Школа је васпитно- образовна институција. На првом месту је васпитна. Ако дете живи у здравој средини и макар научи само шеме понашања и живљења „здраве деце“ добит је огромна. У савладавању школског градива смернице даје закон о инклузији, а Ви захтевајте увек више за своје дете. Тражите да се градиво прилагоди у оном обиму колико Ви и Ваш изабрани сарадник сматрате, а начин предавања и испитивања Вашем детету. Све ово јер Ви најбоље познајете своје дете!

Моје дете је заиста феноменално напредовало и сви смо пресрећни!

Захваљујем се учитељици ( са којим морате да имате изузетну комуникацију), наставницама енглеског, музичког, физичког, психологу, педагогу и наравно, директорки школе „Доситеј Обрадовић“. Сви су феноменални и надам се да ћемо имати среће и са наставницима у старијим разредима. Мислим да је у целој овој причи више од среће било битно то што је неко стручан и ко добро познаје дете, разбио страх од новог и непознатог код свих наведених људи у нашој школи, а онда им ( као и мени ) показао на који начин да превазилазимо проблеме на које смо наилазили..

 

Значи:

  1. Пробајте да своје дете уклопите у школу коју сте изабрали ( уз подршку стручњака који су потребни Вашем детету)

  2. Ако имате проблема са изабраном школом, знајте: постоје и друге школе, оне у којима су наставници спремни да раде по инклузивном моделу

 

И још ово запамтите:

Зграда специјалне школе биће још дуго на истом месту. На та врата не куцајте!

 

Тања Симић

Pod slobodnim suncem

Verujem da pod slobodnim suncem ima mesta za sve ljude i da je moje pismo skroman doprinos da i u različitosti možemo biti zajedno.

Ja sam mama dečaka od 10 godina koji je završio 3. razred po IOP-u, u redovnoj skoli. Moj sin je upisan u školu po preporuci psihologa iz „Zavoda za psihofiziološki razvoj i govornu patologiju“.

Inkluzija je pre tri godine počela da stidljivo ulazi na „mala vrata“. U preporuci psihologa je stajalo da dečak ima problem sa sluhom i u komunikaciji. Iako je predškolsko pohađao u školi, sa strahom smo iščekivali polazak u školu. Sa vaspitačicom smo otvorili dobru saradnju, ali je sporo prihvatanje socijalnih pravila s razlogom povećalo naše strepnje.

Polaskom u školu susreli smo se sa velikom neizvesnošću. O deci sa takvim problemom u školi su jako malo znali, jer nisu imali odgovarajuća iskustva i edukaciju. Postojala je dobra volja učiteljice i psihološkinje, ali to nije bilo dovoljno, pa sam ja kao majka bila primorana da sve vreme provodim u školi. Čekala sam ispred vrata učionice da bih kanalisala njegovu hiperaktivnost i vraćala ga u učionicu.

Deca su ga prihvatila odlično, što je velika zasluga učiteljice. To, međutim, nije bilo dovoljno. Osoblje u školi nije bilo edukovano, a pomoć stručnjaka izvan škole nije organizovana, jer mehanizam školstva nije uključivao takvu vrstu pomoći i podrške. Moj boravak u školi u predškolskom i prva dva razreda nije bio plodotvoran, ali je ponekad bio potreban. Nismo želeli da time, što naš sin ima pravo da ide u redovnu školu uskraćujemo pravo drugoj deci na obrazovanje u uslovima u kojima se nastava ostvaruje regularno.

Dve godine napornog ulaganja i lutanja u školi nisu bile protkane samo teškim danima. Bilo je dana koji su ulivali poverenje i davali nadu da možemo dalje.

Treći razred je započeo boravkom u školi bez mog prisustva. Sasvim sam sigurna da ni učiteljici ni deci nije bilo lako. Uz pomoć psihološkinje ostvaren je korak napred. Napravljen je IOP. Učiteljica je uspela da ga donekle upozna i ostvari komunikaciju. Deca ga zovu na dečije rođendane kojima se on raduje.

Koračamo sitnim koracima, ali idemo napred. Nije uvek lako, ali možemo dalje. Moj sin ima ljubav svojih roditelja, brata i sestre. Ima podršku učiteljice i pomoć psihološkinje, a razumevanje i solidarnost drugova iz škole.
Široka inicijativa o inkluzivnom obrazovanju, uprkos činjenici da ima mnogo da se radi, deluje ohrabrujuće.

Verujem da svi mi možemo da damo svoj doprinos da drugačiji živimo zajedno i verujem da za našu decu možemo da stvorimo budućnost u kojoj će moći da ostvare svoju različitost i budu zajedno. Zato, glave gore, veliki posao nas čeka i pružimo im dovoljno ljubavi i razumevanja. Još uvek verujem da pod slobodnim suncem ima mesta za sve nas.

Mimica Milošević

Niš

Inkluzija i "Ja imam talenat"

Ja imam talenat

inkluzija = (Milica + Nenad ) * (Ja imam talenat)

Dugo se postavlja pitanje da li smo spremni za inkluziju, da li je bilo pravo vreme za donošenje Zakona o inkluziji, da li je inkluzija uopšte potrebna. Da je potrebna: jeste jer deca sa teškoćama u razvoju (u najvećem procentu) definitivno bolje napreduju u okruženju dece bez teškoća u razvoju.  A da li smo spremni za inkluziju – pa uvek će biti onih koji neće biti spremni (pre svega mislim na škole i nastavni kadar) i onih koji su protiv, a čekati da svi budu spremni (posebno kad su neki protiv) – do kada? 

Odgovor na ova pitanja slučajno je dao jedan TV šou.

Ne znam da li ste gledali takmičenje “Ja imam talenat”.  Ja sam delimično propratila samo par polufinalnih emisija ali sam gledala finale. Ako niste u toku potražite po internetu snimke, komentare, vesti (ako vas zanima). A zanimaće vas jer mislim da će vam to najbolje pokazati šta je inkluzija. Milica i Nenad su pokazali (iako su osobe sa oštećenim sluhom) šta MOGU,  UMEJU i ZNAJU celoj Srbiji (a verovatno i svetu). Za to im je trebalo ne samo mnogo talenta i vežbe već i hrabrosti i vere u sebe,  a SRBIJA je glasala ZA inkluziju, a da, verovatno, nije ni svesna toga.

 

INKLUZIJA NIJE BAUK

17.06.2011.god.

     

INKLUZIJA NIJE BAUK

(iz ugla roditelja četvorogodišnjeg deteta sa teškoćama u razvoju)

Već duže vreme pokušavam da opet nešto napišem o inkluziji. Počinjem pa prekinem. Želim mnogo toga da kažem ali želim da to i nekome pomogne.

Poslednjih nekoliko meseci sam puno razgovarala o inkluziji sa svojim prijateljima, kolegama i rođacima koji imaju decu ili unučiće (bez teškoća u razvoju) sličnog uzrasta kao moje dete ili su tek krenula u školu,  sa prijateljima i rođacima koji su nastavnici (igrom slučaja poznajem samo nastavnike matematike), sa roditeljima dece sa teškoćama u razvoju.

  Šta sam otkrila u ovim razgovorima:

  • moje dete (ni druga deca sa teškoćama u razvoju) se ne razlikuju mnogo od, kako se jedan psiholog izrazio »tipične« dece (misleći na decu bez teškoća u razvoju) – sva deca vole da se igraju, poseduju određen nivo radoznalosti, uče (kroz igru ili školu). Neka deca imaju neka ograničenja: moje ne govori pa se sporazumeva pokretima, neka koja ne govore iskazuju se crtežima, neka se teško kreću pa ne mogu da trče,  šutiraju loptu ali imaju odlično pamćenje, fantastičnu logiku, i tako dalje i tako dalje;
  • nastavnici (rekla sam da poznajem samo nastavnike matematike po osnovnim školama) imaju uglavnom problema sa agresivnom decom  bez obzira da li je dete sa teškoćama ili bez teškoća u razvoju (Šta da mu radim kad ustane i počne da izbacuje svoje i tuđe stvari kroz prozor? Mogu da razgovoram i smirujem ga 5-10 minuta, možda i ceo jedan čas, ali svaki čas?), sa decom kod koje je napravljen propust u mlađim razredima ili ako imaju ograničenja niko im nije rekao koji je nivo njihovih mogućnosti, šta je to što ta deca znaju, mogu i umeju da bi mogli da nastave rad sa njima (praktično nije urađen IOP), treba im pomoć pedagoških asistenata i stručnih lica (očigledno je da su neke škole nespremne dočekale inkluziju) jer nastavnici (profesori) nisu na fakultetima obučeni za rad sa decom sa teškoćama u razvoju. Problem je i uopšte postojeći školski program posebno (obim i nivo);
  • STRAH.

     Svi imaju neke svoje strahove.

Strahovi roditelja dece sa teškoćama u razvoju:

  • Da li će moje dete napredovati?
  • Kako će se moje dete snaći u grupi?
  • Kako će ga prihvatiti ostala deca?
  • Da li će biti izloženo podsmehu, ruganju, nasilju?
  • Kako će ga prihvatiti vaspitačica/učitelj/nastavnik?
  • Da li će mu posvetiti dovoljno pažnje?
  • Da li će uspeti da odgovori na zahteve koji se postavljaju pred njega?

 

Strahovi roditelja dece bez teškoća u razvoju:

  • Da li će moje dete biti zapostavljeno zbog deteta sa posebnim potrebama?
  • Da li će kriterijumi za ocenjivanje biti sniženi zbog deteta koje ne može da adekvatno prati nastavu (da li će moje dete dobiti manje znanja)?
  • Kako da se moje dete ponaša prema detetu sa posebnim potrebama?

 

Strahovi vaspitača/učitelja/nastavnika:

  • Da li ću moći i kako da prilagodim nastavu detetu sa teškoćama u razvoju?
  • Da li ću moći nečemu da ga naučim – kako da posvetim dovoljno vremena i njemu i ostaloj deci?
  • Da li ću imati pomoć pedagoškog asistenta ili stručnjaka  (defektologa, pedagoga, psihologa)?
  • Koliko su roditelji spremni na saradnju?

 Strahovi defektologa:

  • Da li ću ostati bez posla pošto će mnogo manje dece ići u specijalne škole,  a mnogo više u redovne?

Nešto što mogu svima reći – i roditeljima i nastavnicima (mada ne znam koliko to može da vam pomogne): RAZUMEM VAS. Razumem zato što ni ja ponekad ne znam šta da radim sa svojim detetom, što lupa glavu zato što ga ne razumem šta hoće, što neće da malo vežba i sarađuje sa mnom ili sa logopedom/psihologom/somatopedom, razumem nastavnike da će morati da mnogo više rade, i da oni uče (ali i do sada su imali situaciju da npr. od odeljenja do odeljenja prilagođavaju plan i program nivou znanja ili zainteresovanosti učenika jer takva je situacija) (razumem zato što znam koliko je moja sestra koja je radila u dve škole paralelno u dva različita grada provodila u spremanju priprema, u spremanju i pregledanju pismenih vežbi i zadataka, u spremanju dece za takmičenje). 

Imajmo na umu da ne samo učitelji/nastavnici moraju da uče i napreduju u svom zanimanju već svi:

  • informatičari  (izlaze nove generacije programskih jezika, računari se razvijaju);
  • lekari – pronalaze se novi lekovi, nove metode u dijagnostici i lečenju, novi aparati za dijagnostiku;
  • službenici – rad bez računara je sada skoro ne zamisliv pa i ljudi pred penzijom moraju da se obuče da rade na računaru;
  • čistačice – ima toliko različitih modela usisivača (drugačije se rukuje sa njima, drugačije menjaju kese ili su na paru), nova sredstva za čišćenje – neka se rastvaraju, neka su koncentrovana, neka su ekološka, za neka su obavezne rukavice;
  • SVI ljudi – pojavili su se računari, mobilni, telefoni, bankomati, promenili su se zakoni (npr. vozači moraju da se upoznaju sa novim zakonom o saobraćajnim propisima), i tako dalje, i tako dalje.

SVI moramo da učimo CEO ŽIVOT - ne moramo sve da znamo ali moramo da učimo i prilagođavamo se, pa moraće i nastavnici/učitelji da nauče nove metodologije u nastavi . Nekom će biti lakše, negom teže.

A sada vratimo se inkluziji:  KAKO SE OSLOBODITI OVIH STRAHOVA?

Pa to mi je najbolje pokazao razgovor sa jednom učiteljicom koju sam upoznala na poslednjem održanom sastanku u vezi projekta MIDWAY2.

Ona je učiteljica trećem razredu, a od prvog razreda (znači i pre donošenja Zakona o inkluziji) u njenom odeljenju je dete sa autizmom. Na sastanku je ispričala da je u prva dva razreda morala da sprema dvostruke pripreme za svaki predmet – posebno za dete sa autizmom, posebno za svu ostalu decu,  svaki predmet je morala posebno da radi sa detetom sa autizmom, a posebno sa ostalom decom, imala je pomoć pedagoškog asistenta, a pošto je vodila celodnevni boravak imala je i koleginicu sa kojom je delila posao. Na početku školske godine na roditeljskom sastanku je sve roditelje obavestila o situaciji koju imaju u odeljenju i sve ovo vreme imala je podršku i roditelja i dece. Sada, u trećem razredu, sva deca prate isti program – postoji potreba samo poneke delove posebno pripremiti za autistično dete jer je ono već u stanju da prati redovan program. Posle sastanka upitala sam tu učiteljicu da li joj je bilo teško. Rekla je: »Znate, bilo je teško u početku. Morala sam mnogo više da radim i da osmišljavam čas, ali sve je postalo lakše kada sam videla koliko dete napreduje i kako me ostala deca dočekuju pitanjem: Opet nešto novo? A šta ste nam smislili za danas?«  Sva deca su bila raspoloženija i zainteresovanija za učenje. Učenje je postalo igra, a ne samo obaveza.

 

Iz svih ovih razgovora izvukla sam neke zaključke – da bi se oslobodili svih ovih strahova i shvatili da inkluzija nije bauk potrebno je:

  • saradnja roditelja i vaspitača/učitelja/nastavnika;
  • roditeljski sastanak – ISKREN razgovor sa svima –  nastavnici i roditelji
  • odeljenska zajednica – iskren razgovor sa svima
  • tražiti od direktora ustanova da se obezbedi odgovarajuća pomoć i detetu i nastavnicima (što je i zakonska obaveza)
  • obuka nastavnika za inkluzivni rad i metode
  • neophodna je pomoć stručnih lica (defektologa, psihologa, pedagoga, logopeda, somatopeda, fizioterapeuta) – i nemoj da se plaše – dece sa teškoćama u razvoju će (nažalost) uvek biti i uvek će im biti potrebna pomoć ovih ljudi (ma u kojoj se školi nalazili)

TOLERANCIJA – svi smo mi različiti ali moramo (i treba) da živimo zajedno.

 Neka nam inkluzija ne bude PROBLEM već IZAZOV!  

HRABROST

Dugo mi je trebalo da objavim svoja iskustva u gajenju deteta.Moje dete sada završava peti razred, ima cerebralnu prlizu i radi po IOP-u .

Kada je pošao u prvi razred imala sam strah kako će biti prihvaćen u odeljenju i školi. Učiteljica je pokazala puno razumevanja za moje dete a druga deca iz odeljenja lepo su prihvatila  mog Dula.Sedeo je sa drugom u klupi koji mu je uvek pomagao kada je trebalo da spremi pribor za čas. Tokom prvog i drugog  razreda išao je u produženi boravak, a učiteljica koja je radila  sa njim imala je uvek otvoreno srce za moje dete i uvek ga je angažovala u svim aktivnostima koje su organizovane u boravku (učestvovao je u priredbama za Novu godinu i priredbama organizovanim za obeležavanje Dana Žena). Bio je uključenumnoge  projektne  aktivnosti-kreativne radionice, koje su organizovane u školi a u cilju bolje socijalizacije u vršnjačkom kolektivu.

Vreme je prolazilo i sada, kada pogledam unazad, vidim koliko je moje dete napredovalo, koliko je njegov  društveni život bogatiji, koliko smo mi kao roditelji zadovoljniji iispunjeniji sveukupnim napretkom našeg Dula.

Svakodnevna razmena informacija sa nastavnicima omogućava mi bolji uvid u napredovanje mog deteta, olakšava mi da na najbolji način pružam podršku detetu i uvek imam prilikudanačin i temporada prilagodimnjegovim mogućnostima. Nastavnici pokazuju veliko razumevanje  za moje dete - otvoreni su za saradnju, a zahteviprilikom ocenjivanja prilagođeni su njegovim sposobnostima. Za vreme velikog odmora (pošto on ne izlazi u dvorište) neko  od drugovaiz odeljenjaje uvek sa njim.

Sada već razmišljam kako će biti u šestom razredu. Ali to nije onaj strah koji sam imala kada je trebalo poći u peti razred. To je onaj normalni roditeljski strah koji postoji kod svih roditelja. A kada se samo setim svojih zebnji kada je trebalo da pođe u peti razred - mnogo nastavnika, mnogo različitih zahteva, kriterijuma, očekovanja - osetim grč u grlu, drhtavicu u grudima, strah u očima. Na šesti razred sada gledam kao normalan nastavak školovanja mog deteta sa uobičajenim  razvojnim problemima  koji se javljaju kod sve dece i  svih roditelja.

Za kraj: poruka svim roditeljima - da je ponekad sve što nam treba, nečija ruka za držanje i srce za razumevanje.

Vera, Sevojno

Joomla templates by a4joomla