Deprecated: iconv_set_encoding(): Use of iconv.internal_encoding is deprecated in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/string/string.php on line 28

Deprecated: iconv_set_encoding(): Use of iconv.input_encoding is deprecated in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/string/string.php on line 29

Deprecated: iconv_set_encoding(): Use of iconv.output_encoding is deprecated in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/string/string.php on line 30

Deprecated: preg_replace(): The /e modifier is deprecated, use preg_replace_callback instead in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/filter/input.php on line 652
Слово љубве

Слово љубве

Драго ми је да сам позвана да јавно напишем „пар речи“ о свом сину и нашој породици. Коментара је увек или мало, или много или сувише, али они добронамерни-одржали су ме, ма колико год били мени пријатни или не, свакако су искрени и пријатељи који су уз м...ене свих ових година, уз моје дете, моју породицу, остаће ми пријатељи до краја живота. То су особе без којих не могу да замислим своје  дане!
 
Свака мајка још у доба бременитости каже себи „Да је само живо и здраво!“. Жељна реченица, а усадиле су нам је наше баке, стрине, тетке, мајке и то се дуго већ преноси у Србији, те мајка која роди дете мало другачије или дете које можда мало другачије напредује, развија се, функционише, постаје и сама објекат разних прича, ишчуђавања, неразумевања, те се бол и патња дуго потискују, не зато што не волите своје дете, не зато што га се стидите, већ зато што ретко ко у околини отвори врата свог срца и разума и прихвати  вас као породицу са идентитетом, а не инвалидитетом. То су чињенице које разарају наше друштво и породице које имају децу са било каквим потешкоћама у развоју или учењу, нису дисфункционалне, већ снажне, врло корисне друштву, а да само друшто  тога није ни свесно.  
 
Није лако свакако. Треба пуно снаге за објашњења, најпре себи, па породици, околини, а разумевања је врло мало. Међутим, увек постоји неко ко све зна, све разуме, све осећа, и такви су људи драгоцени. А кроз читаву ову причу о инклузији, не само образовној, већ и социјалној, надам се да ће се погледи на наше животе, породице, нашу децу променити, јер то је једини начин да постанемо бољи људи. Мајка сам двоје деце којима се поносим. Сваког дана посматрам инклузију у својој кући и запажам лепоту различитости и како се обојица прожимају један кроз другог својим посебностима, талентима, ресурсима.
 
Подршка су  један  другоме у свакодневном животу и кроз поштовање и задовољење својих потреба, научили су да саосећају, разумеју и помажу све остале другаре без обзира на њихово порекло, социјални и материјални статус, различитост...Убеђена сам да моја два дечака одрастају у добре људе и да је млађи син Богдан, без обзира на аутизам и потешкоће у комуникацији за нашу породицу дар Божији. Упознали смо велики број пријатеља, спознали лепоте различитих начина живота, васпитања, образовања, упознали смо свет ликовне уметности и открили нове светове.И не знамо где ће нас пут све одвести, као ни сваки родитељ, али у једно сам сигурна да ће на том путу и даље бити доста изненађења  и спознаје.
 
Једна смо од породица која није била у могућности да се пресели у Београд, Нови Сад, Вршац у циљу бољег напредовања свог детета. Оно што смо могли да учинимо у интересу детета јесте да све информације, савете, тестирања, дефектолошке вежбе пренесемо у Белу Цркву, најпре васпитачици, а сада учитељици и да сви заједно тимски вежбамо, радимо и оспособимо га за самосталан живот и укључимо у друштвену заједницу колико год је то могуће. Никада нисам пристајала на лимит. Као што не верујем у дете са лимитом, породицу са лимитом, не верујем ни у инклузију са неуспехом. Лимита нема, јер свако дете има свој темпо развоја, свака породица постиже резултате на свој особит начин, инклузија има успеха само уколико у сваком новом дану у малим, ситним корацима препознамо крупне и свима нама велике кораке.Зато је потребно бити реалан и не тражити преви ше нити од учитеља, нити од себе као родитеља, нити од детета. Ту смо да подржимо дете свим снагама, колико је то потребно, а некада је то не таблица множења, већ само додир и љубав. Прихватала сам инструкције у раду са својим дететом, породицом  из Новог Сада, Вршца, Београда, а и преносила и онај део инсктрукција у раду просветним радницима који су се бавили и тренутно се баве мојим дететом.
 
Као родитељ на уму имам један циљ без обзира на Богданову надареност за визулено и ликовно изражавање, да временом стекне слична интересовања као и своји другари, да изађе са њима на сок, да осети шта то значи прва љубав, да не живи сам, да буде спреман на самостални живот, јер срећан је онај ко је слободан, а слободан је само онај који је независан. 
 
Свесна сам свих тешкоћа које предстоје, свесна сам са чим се све мора још у коштац Богдан ухватити, али дете не можете штитити од живота, већ само охрабрити, оснажити, оспособити, а то и само од себе надолази у сталној интеракцији са околином. То је и био један од наших мотива при упису Богдана у редовну школу, јер верујемо да је инклузија једини начин   да дете научи правила функционисања друштва и животна правила опстанка. Можда звучи све ово сурово, али моје дете данас осим што је имао 5 самосталних изложби и поред његове генијалности на пољу сликарства и вајарства, научио је уз сву другу децу шта значи делити, комуницирати, учестовати у спортским играма, прослављати рођендане, развио је говор у потпуности, описменио се, проширио когнитивна знања, научио је да поштује правила  школе и правила лепог понашања, постао је љубазнији, много више креативнији, постао је срећан јер је вољен и воли! Уз 6 година третмана са разним стручњацима, осим времена у вртићу и није имао пуно времена за дружење јер смо свакодневно вежбали и до 6 сати. Уписом у редовну школу стекао је другаре различите од њега по понашању, облачењу, говору, учењу. Научио је доста од њих, а они -  нећу ништа више писати о процени добити, већ рећи да сам једном  заплакала када су ми ТИ МАЛИШАНИ запретили да Бокија не водим никуда из њиховог одељења јер су га они прихватили и неће га никада одбацити.  И зато као родитељ увек стојим иза става да је детету место у редовној школи!
Данијела Јовановић, родитељ
Joomla templates by a4joomla