Deprecated: iconv_set_encoding(): Use of iconv.internal_encoding is deprecated in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/string/string.php on line 28

Deprecated: iconv_set_encoding(): Use of iconv.input_encoding is deprecated in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/string/string.php on line 29

Deprecated: iconv_set_encoding(): Use of iconv.output_encoding is deprecated in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/string/string.php on line 30

Deprecated: preg_replace(): The /e modifier is deprecated, use preg_replace_callback instead in /home/inkluzij/public_html/libraries/joomla/filter/input.php on line 652
Uvođenje inkluzije u škole

Uvođenje inkluzije u škole

Ja sam Aleksandra Milivojević iz Kragujevca, i kako često volim da se predstavim, majka Milice Milivojević i uskoro jos jednog deteta.

Trebalo mi je malo više vremena da saberem sve utiske sa prošlog seminara održanog u Beogradu od 13. do 15. maja, ali evo javljam se sa sledećim zaključcima, predlozima i aktivnostima.

Inače sam vrlo počastvovana što sam imala prilike da upoznam jednog divnog i vrlo stručnog gospodina Richarda Rieser-a koji mi je pomogao da otklonim neke vrlo jake predrasude u pogledu odnosa prema deci sa poremećajima u razvoju kao i u pogledu inkluzivnog obrazovanja uopšte. Takođe mi je pružena čast da se upoznam sa velikim brojem roditelja i pedagoga iz svih krajeva Srbije kao i da razmenim dosadašnja iskustva sa njima.

Ovoga puta ne želim da pišem o svojoj ćerki Milici i njenom poremećaju u razvoju i komunikaciji, iz razloga što mislim da sam joj za sve ove godine od kako joj je dijagnoza uspostavljena, pružila i suviše pažnje i brige da sam (to sa razlogom kažem), potpuno zaboravila na to da je ona, pre svega moje dete i da sam je kao takvu zapostavila.

Tako sam počela da razmišljam od skoro, kada su mi na seminaru prezentovani medicinski i socijalni profil dece sa posebnim potrebama a koji smo mi odrasli usvojili (roditelji, nastavnici, defektolozi, doktori). Prema medicinskom profilu dete se posmatra zajedno sa poremećajem koje ono ima. Iz svoje dugogodišnje prakse sa lekarima, specijalistima i defektolozima, nažalost, saznala sam šta sve Milica ne može ili ne sme ili ne zna. Taj uticaj na mene i muža kao roditelje je bio toliko jak da smo se isključivo usredsredili na pronalaženje uzroka poremećaja i adekvatne lekarske metode za njegovo otklanjanje, ne štedeći pri tome ni sredstva ni novac. Pri tom smo na Milicu kao dete sa posebnim interesovanjima i znanjem i mogućnostima potpuno zaboravili i zapostavili. Nismo mogli (ili hteli) da vidimo šta sve ona može i zna. A pokazivala je na sve njoj moguće načine svima (doduše neverbalno jer nema potpuno razvijenu komunikaciju): vršnjacima u vrtiću, vaspitačicama, pedagoškom asistentu, rođacima pa i nama roditeljima. Njena znanja i mogućnosti u pojedinim oblastima pisanja slova i brojeva i njihovog ukrašavanja su u nekim trenucima bila veća od vršnjaka, na šta su oni bili pozitivno iznenađeni i oduševljeni. Inače je vrlo prihvaćena u društvu.

Želim da roditeljima dam jasnu predstavu o njihovom detetu. Nemojte da uzimate zdravo za gotovo i suviše prisno dijagnozu svog deteta, jer Vam to neće pomoći ni u traženju ni u otklanjanju uzroka već, naprotiv, samo će Vam otežati već saopšten problem i što je najbitnije zapostavićete mogućnosti svoga deteta. Ako dete budete predstavljali društvu i okolini (ne samo predstavnicima u školi) na način kako Vam je lekar predstavio dete sa problemom, oni će ga, nažalost, na isti način i prihvatiti. To Vam kažem iz ličnog iskustva. Pri tom ne želim da omalovažavam specijaliste, lekare i defektologe kojima sam inače vrlo zahvalna jer su nam maksimalno izlazili u susret, već želim da razbijem predrasude koje postoje kod nas u društvu. DETE SA POSEBNIM POTREBAMA JE DETE KOJE JE POSEBNO U SVOJEM ZNANJU, INTERESOVANJIMA I MOGUĆNOSTIMA. Nije poremećaj u njima već u društvu i okolini koja ne može da ih razume, shvati i prihvati!

Ono sto je na meno ostavilo jak utisak i pokrenulo aktivnosti i saznanja je sledeće. To je pre svega jedan dobar vid osnaživanja i aktivna podrška roditeljima koji imaju decu sa smetnjama u razvoju. Dobro je stoga što sam odskoro deo udruženja roditelja dece sa posebnim potrebama "Egal", jer je sve brige lakše prebroditi i moguće je koliko-toliko ostvariti neke aktivnosti.

Dobro je što smo imali audio - video snimke koji su nam prezentovali na seminaru u Beogradu sto lično smatram da možemo i ostalim roditeljima iz Kragujevca da prikažemo. Ove snimke je dobro da vide i ostala udruženja, lokalna samouprava zadužena za osnovno i srednje obrazovanje, kao i predstavnici vrtića u našoj opštini. Takvi filmovi najače utiču na ljudsku svest.

Pokrenuta su pozitivna razmišljanja i aktivnosti roditelja na primerima koja smo imali na pojedinim vežbama: vrednosti ovakvog vida školovanja, prepreke koje razlilčite institucije postavljaju, način angažovanja roditelja kroz saradnju sa školom ili nastavnikom konkretno, rešavanje različitih problema pojedinih roditelja zajedničkim razgovorom svih u odeljenskoj zajednici, postavljanje cilja roditelju sa naznakom koga će za to da angažuje i koja će sredstva pri tom da koristi i šta će mu biti pokazatelj kao dobar rezultat svoje aktivnosti.

Potrebno je uvesti sve sajtove ili institucije koje lako mogu da se uključe ili da odgovore na postavljene zahteve. Primera radi, na Facebook-u sam u okviru literarnog kluba “Kreativni Centar” probala da im sugerišem da nemaju veliki izbor literature koju mogu da koriste deca sa smetnjama u razvoju kao ni recezente koji su stručni da odaberu i razvrstaju literaturu koja bi odgovarala deci sa različitim oblikom poremećaja (npr. slepa ili slabovida deca). Odabir se samo odnosi na pol i uzrast dece što mislim da nije dovoljno. Na to su mi poslali odgovor tj. predloge - naslove sledećih knjiga "Podrška deci sa poteskoćama u učenju", "Podrška deci sa mentalnim smetnjama -uvođenje u odeljensku zajednicu". Ove knjige imaju izvanredan sadržaj ali je problem u tome što se odnose na preporuke odraslima (roditeljima, nastavnicima), a ne deci. Deca sa posebnim potrebama ne treba i ne moraju da znaju ništa od sadržaja iz tih knjiga. Njima je, kao u ostalom i ostaloj deci potrebno da čitaju ili pregledaju literaturu zabavnog ili edukativnog sadržaja ali svedeno na njima razumljiv nivo u zavisnosti od vrste poremećaja. Član sam kluba čitalaca "Laguna" pa ću tamo pokrenuti jednu ovakvu aktivnost.

Takođe je izvanredna metoda po kojoj smo na jedan svima nama prisutnima nepredvidiv način uspostavili komunikaciju i vid upoznavanja. Roditelji iz jednih sredina su na pocetku sedeli separatisano. Svako sa svakim bliskim delio je probleme razlicitih vrsta (suočavanje sa činjenicom i mirenje sa istinom da naše dete ima problem, da nam niko iz državnih institucija u pogledu školovanja, druženja, izlazaka, ekskurzija, ne izlazi u susret). Uopšte jedna vrlo teška i surova atmosfera koja prerasta u vid druženja i razmene pozitivnih mišljenja i iskustava. Rešavanje tuđih problema kao da su moja sopstvena i pružanje podrške u pogledu podizanja opšte svesti roditelja. Tu su i primeri kvalitetnog načina uvođenja inkluzije u praksu što se tiče osnovnog i srednjeg obrazovanja. Zanimljivo je da su recimo škole u Užicu i Novom Sadu prednjačile po kvalitetu i povezanosti lokalnih institucija sa roditeljima i školskim odborima. Ono što me je iznenadilo je upravo to da Beograd, kao metropola, nema dovoljno čvrstu povezanost ne samo sa institucijama već i sa pojedinim udruženjima roditelja i nevladinim organizacijama koja se bave tim pitanjima, pa ih je najmanje bilo kao polaznika na seminaru i ako je on održan baš u Beogradu.

Takođe mislim da je roditelj kao institucija, i ako ne direktno povezan sa datom temom o inkluziji, vrlo malo ili nimalo zaštićen u pogledu zaposlenja i čestih i dugotrajnih odsustvovanja zbog svog deteta. Nikakve beneficije u tom pogledu osim zakonskih bolovanja roditej nema. Nekim roditeljima poslodavac i zaposlene kolege izlaze maksimalno u susret, ali to nemora da bude pravilo. Zato je potrebno putem unifikacije u sprovođenju zakona o inkluziji da bude zaštićen roditelj deteta sa poteškoćama u razvoju kao zaposleno lice u bilo kojoj radnoj organizaciji u Republici Srbiji. Da nemora roditelj da dođe u situaciju da bira između  zaposlenja i deteta kao u mom slučaju. Na žalost, sve je češći slučaj da roditelj ostane bez posla i bez mogućnosti da bira! I ako mu je plata jedini vid egzistencije cele njegove porodice u društvu!

Ono što je bitno i što bih zaključila je unifikacija ili kako bi mi “mašinci” rekli standardizacija u pogledu sprovođenja inkluzije u svaku opštinu u Republici Sbiji bez obzira na: opštinu, školu (osnovnu i srednju), roditelja, poteškoće koje dete ima, pripadnost nacionalnim manjinama, lekarsku i medicinsku praksu i mišljenje (osim u pogledu terapije i odsustvovanja u tu svrhu), versko ili seksualno opredeljenje.... jer samo tako sva deca i mi roditelji smo zaista zaštićeni i zakonom i njegovim sprovođenjem (jer kod nas još uvek, nažalost, važi pravilo Zakon i Sprovođenje istog Zakona su dve različite stvari).

Joomla templates by a4joomla